Kada neko napuni sto godina, obično se govori o biografiji, datumima i velikim priznanjima. Kod Davida Attenborougha priča je ipak drugačija, jer se njegov život ne meri samo godinama, već i milionima ljudi koji su prvi put zavoleli prirodu slušajući njegov miran glas. Associated Press je povodom njegovog stotog rođendana objavio da BBC organizuje svečanost u Royal Albert Hallu, dok bioskopi prikazuju njegove filmove o prirodi, ali i da sam Attenborough nikada nije voleo da bude veća zvezda od životinja koje prikazuje.
To je možda i tajna njegovog uspeha. U vremenu kada se skoro sve viče, on je prirodu objašnjavao tiho. Nije morao da pojačava dramu, jer je znao da je jedan pogled gorile, let ptice ili trenutak kada kornjača izađe iz jajeta već dovoljno čudo. Njegove emisije nisu od prirode pravile kulisu, nego glavnog junaka. Čovek je tu bio samo posmatrač, gost i svedok.
Smithsonian Magazine je istog dana podsetio na još jedan neobičan trag koji je ostavio: veliki broj živih i izumrlih vrsta dobio je ime po njemu, od parazitske gljive do drevnih životinja. To nije samo naučna počast, nego nežan dokaz da se popularizacija znanja ponekad vraća u laboratorije, muzeje i terenske beležnice. Naučnici su, očigledno, želeli da u imenima vrsta sačuvaju ime čoveka koji je generacijama pomagao da se vidi ono što bi inače ostalo skriveno.
Za čitaoca u Srbiji ova priča ima i jednu jednostavnu poruku: priroda nije daleka ni onda kada je gledamo preko ekrana. Ona je u Dunavu, Fruškoj gori, barama, parkovima, baštama i pticama koje sleću na prozore. Attenborough nas je naučio da se planeta ne čuva samo velikim rečima, već i pažnjom. Prvo je potrebno da nešto stvarno vidimo, pa tek onda možemo da ga zavolimo.
Zato ovaj jubilej ne deluje kao obična vest iz kulture ili televizije. Više liči na podsetnik da postoje ljudi koji ceo vek provedu tako da iza sebe ostave mirniji, znatiželjniji i pažljiviji svet.
S.B.
