Dok Subotica traži najpovoljniji i najmoderniji model kako bi izdvojila svoje dvotočkaše u sistemu javnog prevoza, Novi Sad, kao srpski Amsterdam, tradicionalno sa prvim prolećnim danima već uveliko „kreće na biciklove“. Taj pokret nije slučajan; on je deo šire, panonske slike. U Vojvodini bicikl nije samo simbol rekreacije – on je član porodice. Od somborskih ulica oivičenih bođošima, simbola grada, preko zrenjaninske ravnice, pa sve do Novog Sada, pedaliranje je navika koja se prenosi s kolena na koleno. Ipak, dok drugi gradovi još čuvaju tu tradiciju na starim trotoarima, Novi Sad je jedini tu ljubav uspeo da pretoči u preko 100 kilometara biciklističke staze.
Od Satelita do centra za 20 minuta ili 700 dinara
Za stanovnike rubnih delova grada poput Satelita ili Novog Naselja, ruta duž Futoške ulice decenijama je simbol efikasnosti. Sa oko četiri kilometra do centra, bicikl nije samo ekološki izbor, već često i najbrže prevozno sredstvo. Ipak, danas se sve više sugrađana, uprkos dobroj infrastrukturi, odlučuje za svoj auto ili taksi – naravno, ako budžet to dozvoljava – dok oni sa „tanjim novčanikom“ biraju gradski prevoz ili pešačenje.
Računica je jasna. Dok se prosečna cena taksi prevoza primera radi od Satelita do Keja u jednom smeru kreće oko 720 dinara, bicikl se nameće kao „detoks“ za kućni budžet. U vremenu poskupljenja energije, sopstvena snaga pedala postaje najjeftinije gorivo koje imamo.
Kad staza nije dovoljna: Izazov sigurnog držača
Iako Novi Sad prednjači u stazama, suočava se sa istim problemom kao i Sombor ili Subotica: bezbednost imovine. Najveći izazov nije uspon, već strah od praznog držača. Nije retkost sresti ljude kojima je ukraden ne jedan, već dva ili tri ljubimca na dva točka.
Čak i uz gradske subvencije od oko 12.000 dinara, građani se pitaju vredi li investirati ako će njihovo prevozno sredstvo završiti na nekoj od divljih pijaca. Problem je hronični deficit sigurnih „klamerica“ – P-držača koji omogućavaju zaključavanje rama, a ne samo točka.
Prilika za promenu: Gde nedostaju „klamerice“?
Srećom, svest o problemu parkiranja se budi. Novosadski JKP „Parking servis“ trenutno sprovodi akciju u kojoj direktno poziva Novosađane da predlože lokacije za nove držače. Ovo je prilika da stanovnici svih delova grada ukažu na „crne tačke“ ispred svojih zgrada, marketa ili pošta.
Vaš predlog je važan: Dovoljno je poslati mejl na adresu razvoj@parkingns.rs sa tačnom lokacijom, glasi poziv Parking servisa. Ovakva saradnja građana i institucija mogla bi biti presudna da se svaki „Pera Pešak“ ponovo oseti sigurno.
Centar i Tvrđava: „Slepa ulica“ za dvotočkaše
Dok se rubni delovi grada povezuju, srce Novog Sada i podgrađe Petrovaradinske tvrđave ostaju zone visokog rizika. Paradoks je očigledan: biciklom možete doći do pešačke zone, a onda postajete „saobraćajni apatrid“. U strogom centru vožnja je zabranjena, a mesta za bezbedno ostavljanje bicikla gotovo da nema. Slična slika je i ispod Tvrđave, gde se porodični izlet često završava vezivanjem bicikla za drvo ili svetiljku, uz stalni pogled preko ramena.
Mihajla Bulevar Pupina – zona preživljavanja
Oni koji žele do Keja, a poštuju zabranu u centru, osuđeni su na alternativne rute. Bulevar Mihajla Pupina postao je poligon za preživljavanje gde se biciklisti bore za prostor sa automobilima i dostavnim vozilima. U užim okolnim ulicama situacija je kritična – uski kolovozi stvorili su atmosferu u kojoj niko nikoga ne vidi i niko nikome ne ustupa prvenstvo.
Kultura (ne)pažnje u gužvi
Povećan broj vozila doneo je i nedostatak saobraćajne kulture. U tesnom prostoru gde staze naglo prestaju, svi učesnici su vođeni idejom da baš oni imaju prednost. Rezultat je opasna igra nerava u kojoj su biciklisti uvek na gubitku.
Bez jasno definisanih koridora kroz centar i masivnih parking-stanica na ulazima u pešačku zonu, Novi Sad rizikuje da ostane grad koji bicikliste „tera“ na periferiju. Vojvodina možda ima tradiciju u nogama, ali Novi Sad mora da dokaže da ima i viziju u glavi – da mu srce ne ostane rezervisano samo za auspuh i gužvu.
E. Marjanov
