Evolucija nije uvek fer prema dokazima: ono što je mekano, retko fosilizuje. Sajens dejli prenosi rad Univerziteta u Bristolu koji sugeriše da su najraniji sunđeri bili bez mineralnog skeleta – meki, “goli” pioniri – što objašnjava zašto fosilni tragovi kasne u odnosu na genetske procene.
Tim koji vodi dr Eleonora Rosi (M. Eleonora Rossi) ide direktno na stari problem: DNK i hemijski tragovi u stenama ukazuju da sunđeri postoje najmanje oko 650 miliona godina, ali najstariji pouzdani “spikuli” (mikroskopske staklaste iglice skeleta) pojavljuju se tek oko 543 miliona godina, u kasnom ediakaranu. Da popune rupu od najmanje 100 miliona godina, istraživači su analizirali 133 gena koji kodiraju proteine i ukrstili to sa fosilnim zapisom. Rezultat: poreklo sunđera smeštaju između 600 i 615 miliona godina, uz zaključak da su se mineralizovane spikule pojavile nezavisno u više linija. Rad je objavljen u Science Advances.
Za širu publiku, ovo je priča o “pogrešnom tišinom”. Nismo nalazili fosile – ne zato što ih nije bilo, nego zato što nisu imali čvrste delove koji preživljavaju geološko vreme. A to onda menja i priču o ranim ekosistemima: ako su sunđeri bili tu pre velikog “eksplozivnog” širenja životinja, onda su mogli da utiču na hemiju okeana, na kruženje kiseonika i na prve oblike staništa.
Ovo je i podsetnik da priroda ne ostavlja uvek uredan zapis. Nekad morate da spojite gene, modele i fosile – kao tri nepodudarne mape – da biste dobili sliku sveta koji je postojao pre nego što je “imao kosti”.
S.B.
