Savremeni čovek voli tehnološka i brza rešenja, čak i kada su problemi vrlo stari. Na centralnoteksaškim rančevima, gde su kojoti ponovo postali ozbiljna pretnja ovcama i kozama, odgovor se ipak nije pokazao u većem istrebljivanju predatora, već u povratku jednoj drevnoj psećoj ulozi. Smithsonian Magazine u martovskom tekstu opisuje kako su rancheri, suočeni sa sve većim gubicima, ponovo počeli da se oslanjaju na livestock guardian dogs — pse čuvarе stada, često mešance rasa poput akbaša i Great Pyreneesa, čija je funkcija da prisustvom, samopouzdanjem i teritorijalnom psihologijom odbiju predatore pre nego što krv uopšte poteče. Tekst evocira i istorijsku sliku: krajem šezdesetih godina Robin Giles iz Kendall Countyja, oko 50 milja severno od San Antonija, još je verovao da su kojoti praktično iskorijenjeni, da bi se ubrzo pokazalo da ta pretpostavka više ne važi.
Ono što je korisno u ovoj priči nije samo romantična ideja o „drevnim psima“, već praktična poenta: ubijanje predatora nije nužno najefikasnije, dok prisustvo dobro obučenog psa može raditi upravo ono što ljudska kontrola ne uspeva — održavati psihološku granicu. Smithsonian naglašava da ova uloga pasa traje oko 5.000 godina, što je lep podsetnik da kućni ljubimac i radna životinja nisu uvek strogo odvojene figure. Pas nije samo pratilac na kauču, već i stari saveznik ljudske ekonomije i bezbednosti. Za čitaoca ova vest može delovati kao priča sa ranča, ali je u suštini mnogo šira: ona pokazuje koliko često savremena rešenja zapravo postaju bolja tek kada se sete veština koje je čovek nekada već imao, pa zaboravio da ih ozbiljno ceni.
S.B.
