Pariz već dugo važi za grad parkova, kafića i discipline prostora, ali u kampanji za gradonačelnika 2026. ispostavilo se da je jedno sasvim prizemno pitanje izbilo u prvi plan: gde zapravo živi pas u gradu koji nije naročito pasji. Reuters piše da je u francuskoj prestonici procenjeno oko 100.000 pasa i da su kandidati od levice do centra i desnice počeli otvoreno da nude „dog parks“, više otvorenih zona i, u nekim predlozima, lakši pristup javnom prevozu za kućne ljubimce. Konzervativka Rašida Dati govorila je o novim prostorima gde bi psi mogli da trče bez osude i nervoze, socijalista Emanuel Gregoar o širenju spoljašnjih površina za ljubimce, dok je Sofija Šikiru iz radikalne levice otišla korak dalje i podržala ideju da psi budu dozvoljeni u svim oblicima javnog prevoza. Monceau Dog Club, udruženje sa oko 1.000 članova, već je uspeo da izdejstvuje izdvojeni prostor za pse u istoimenom parku, pa ova tema više ne izgleda kao egzotika nego kao stvarna urbana politika.
Ono što ovu priču čini većom od simpatične lokalne kampanje jeste činjenica da kućni ljubimci više nisu privatna navika nego javna infrastruktura. Reuters navodi i februarsko Ifop istraživanje prema kojem 58% francuskih birača vidi dobrobit životinja kao prioritetno opštinsko pitanje. To znači da se kroz psa odjednom otvara ceo paket tema: ko ima pravo na grad, koliko je javni prostor fleksibilan, kako se meri kvalitet života i gde završava tolerancija jednih prema navikama drugih. Za pažljivog čitaoca korisna je i simbolika: u Francuskoj, gde su gotovo svi predsednici od Šarla de Gola nadalje imali psa, a Marin Le Pen je čak stekla diplomu za uzgoj mačaka, životinje odavno nisu sporedna kulturna fusnota. U tom smislu, pas u Parizu više nije samo povod za šetnju. On postaje mali politički glasač bez glasa, ali sa sve većim uticajem na to kako grad zamišlja svoju budućnost.
S.B.
