Postoje putevi koji služe da se stigne, i postoje oni koji služe da se priča. Route 66 odavno pripada ovoj drugoj vrsti. Niko ga ne bira zato što je najbrži ili najpraktičniji. Ljudi ga biraju jer žele da uđu u jedan američki narativ koji traje duže od automobila kojima se njime prolazi. U tome je i njegov paradoks: put koji je davno izgubio status glavne saobraćajne arterije i dalje ima moć da izgleda kao da vodi pravo kroz srce jednog kontinenta.
Associated Press podseća da Route 66 ove godine obeležava 100 godina postojanja. Ruta duga oko 2.400 milja, odnosno približno 3.860 kilometara, vodi od Čikaga do Santa Monike i prolazi kroz osam saveznih država. U istom tekstu navodi se i da je bila sastavljena od starijih trgovačkih puteva domorodačkih zajednica i starih zemljanih drumova, a da ju je Džon Stajnbek proslavio kao čuvenu „Mother Road” kojom su siromašni poljoprivrednici iz doba Dust Bowla krenuli ka Kaliforniji. AP dodatno podseća i na druga lica te priče: za domorodačke zajednice put je doneo i ekonomsku korist i rane, a za crne putnike bio je jedno od mesta sigurnijeg kretanja u eri segregacije.
To je verovatno razlog zbog kog Route 66 nije samo turistička razglednica sa neonskim reklamama, motelskim natpisima i starinskim benzinskim pumpama. On je sabirno mesto američkih kontradikcija: nade, pomeranja, komercijalnog sna, kulturnog kiča i stvarnih istorijskih ožiljaka. Malo koji put istovremeno izgleda toliko romantično i nosi toliko različitih iskustava — od preseljavanja u očaju do muzičke mitologije i slobode drumskog putovanja. Zato i posle sto godina deluje manje kao infrastruktura, a više kao pokretna verzija nacionalne autobiografije.
Za publiku van Amerike, a posebno za Balkan, Route 66 fascinira jer obećava nešto što je uvek veće od same destinacije. To je ideja da se zemlja zaista može upoznati kroz put, da asfalt može biti i istorija i film i muzika i ukus benzinske pauze. A kada jedan drum uspe da preživi i svoj saobraćajni vrhunac i svoje ukidanje i svoju komercijalizaciju, pa ipak ostane živ u mašti sveta, onda je jasno da više nije samo put. Postao je mit koji se i dalje vozi.
S.B.
