Ništa u današnjem Partizanu nije na nivou renomea kluba – od upravljačkih struktura koje deluju odsečeno od realnosti, do struke koja u jeku sezone pravi neshvatljive zaokrete u samoj srži klupske filozofije.
Analiza duela sa Čukaričkim (0:0) ne nudi samo sliku jalovosti na terenu, već i poražavajuću statističku istinu o „starenju“ ekipe. Ako se vratimo na avgustovski revanš sa AEK-om, Partizan je završio meč sa prosekom od 22,3 godine, promovišući koncept koji je ujedinio navijače i javnost – povratak sopstvenoj deci. Devet meseci kasnije, protiv Brđana, prosek godina tima koji je jurio pobedu iznosio je alarmantnih 28,09! Skok od skoro šest godina u proseku nije slučajan trend, već dokaz da je koncepcija negde usput izgubljena ili svesno žrtvovana.
Pitanje koje lebdi iznad Topčiderskog brda je: šta je zapravo plan? Ako je cilj bila afirmacija mladih poput Bogdana i Andreja Kostića ili Vanje Dragojevića zarad ekonomske stabilizacije, angažovanje veterana poput Zdjelara, Mitrovića i Poltera u poznim igračkim godinama potpuno obesmišljava taj put. Partizan se trenutno ne bori za titulu, a drugo mesto mu ozbiljno ugrožava Vojvodina. U takvoj konstelaciji snaga, forsiranje igrača koji su bliži kraju nego početku karijere, dok talenti tavorne na klupi ili u kontra-ritmu, deluje kao direktno pucanje u sopstvenu budućnost. Bez jasne koncepcije, Parni valjak ne samo da ne pobeđuje, već polako gubi i tržišnu vrednost svojih jedinih pravih eksponata.
M.M.
