Rukopis je veština koja zvuči banalno dok ne vidiš koliko je složena. Da bi dete napisalo lepo slovo, mora da uskladi oko, pritisak, smer, ritam i pažnju. Pre slova dolaze oblici: linija, krug, „most“, talas. Tek tada slovo prestane da bude crtež.
Savremeni pristupi naglašavaju nešto što roditeljima prija: brzina nije cilj na početku. Čitljivost je. Kada dete forsiraš da ubrza, šaka se stegne, rame se podigne, a papir postane teren za nervozu. Mnogo je bolje kratko, ali redovno: par minuta vežbe koja ne zvuči kao kazna.
Učenje rukopisa ima i emotivni sloj. Dete kroz slova gradi osećaj „mogu“. A taj osećaj se preliva na sve ostalo. Zato je važno i okruženje: olovka koja prija, sto odgovarajuće visine, pauze. Sitnice koje deluju dosadno, a prave razliku.
I odrasli se tu prepoznaju: ko se muči sa potpisom ili rukom koja se brzo umori, zna da telo pamti napetost. Dobra vest je da se rukopis uvek može „omekšati“: manje pritiska, više ritma. Kao muzika, samo na papiru.
S.B.
