Neki arheološki nalazi ne moraju biti veliki da bi probudili maštu. Dovoljno je da iz zemlje izađe prsten, lični predmet koji je neko nosio na ruci, čuvao, izgubio ili zakopao u trenutku opasnosti. U njemu se spajaju materijalna vrednost, status i mala ljudska drama koju nikada nećemo do kraja znati.
Smithsonian Magazine je pisao o spektakularnom zlatnom prstenu sa dragim kamenom, pronađenom u engleskom polju i proglašenom za „treasure” nalaz. Prsten je star oko 1.700 godina i povezuje se sa rimskom Britanijom i burnim političkim okolnostima tog vremena.
Ovakvi nalazi su zanimljivi jer arheologija odjednom postaje vrlo lična. Zidovi, tvrđave i putevi govore o carstvima, ali prsten govori o osobi. Neko ga je izabrao, nosio, možda dobio na poklon, možda zakopao da ga sačuva. Čim se pojavi takav predmet, istorija dobija prste, dlan i svakodnevicu.
Kod nas su rimski tragovi veoma bliski, od Sirmijuma do Viminacijuma, Niša i brojnih manjih lokaliteta. Zato priča o prstenu iz Britanije nije daleka. Rim je ostavljao iste vrste predmeta širom svog sveta: novac, nakit, keramiku, vojne oznake, grobove i puteve.
Najlepše u ovakvim vestima jeste to što pokazuju koliko zemlja pamti. Čovek može nestati iz dokumenata, njegovo ime može biti izgubljeno, ali mali predmet ostane dovoljno dugo da ponovo pokrene pitanje: ko ga je nosio i zašto ga više nikada nije uzeo?
Zlatni prsten zato nije samo nakit. On je mala rupa u vremenu kroz koju na trenutak proviri rimska Britanija.
S.B.
