Navršava se 31 godina od početka vojno-policijske operacije „Oluja“. Tokom nje iz svojih domova izbegao je i proteran veliki broj Srba iz Hrvatske, dok su brojni civili izgubili živote ili se i danas vode kao nestali.
Za hiljade porodica avgust 1995. godine nije samo istorijski datum, već trenutak koji je zauvek podelio život na ono što je bilo pre i ono što je usledilo posle. Iza njih su ostali domovi, porodične fotografije, grobovi predaka i uspomene koje se i danas prenose sa generacije na generaciju.
Više od tri decenije kasnije mnogi i dalje tragaju za odgovorima o sudbini svojih najbližih, pitajući se da li je pravda zadovoljena i koliko je region spreman da otvoreno govori o stradanju i njegovim posledicama. Istovremeno, ostaje izazov kako mlađim generacijama preneti sećanje na događaje koji su obeležili kraj jednog života i početak dugog puta bez doma.
BANSTOL – MESTO GDE SEĆANJE ŽIVI
Banstol, vikend-naselje na tromeđi opština Sremski Karlovci, Inđija i Irig, danas je dom velikom broju prognanih Srba iz Hrvatske.
Ispred Hrama Blage Marije, podignutog u znak sećanja na žrtve „Oluje“, jutros je dočekan mitropolit sremski Vasilije. Služena je sveta arhijerejska liturgija, nakon koje je održan molitveni pomen stradalima.
Svake godine ovde se okupljaju ljudi koji su tokom ratova devedesetih izgubili članove porodice ili svoje domove, kao i njihovi potomci, kako bi sačuvali uspomenu na zavičaj.
Među njima je i Radovan Miljević, koji je kao dvanaestogodišnjak izbegao iz sela Luščani kod Petrinje.
– Fruška gora nas mnogo podseća na Baniju. Zato smo se ovde i nastanili – kaže Miljević.
Priseteći se avgusta 1995. godine, kaže da tada niko nije verovao da će odlazak postati trajan.
– Krenuli smo 4. avgusta. Niko nije znao da će to biti put bez povratka. Niko nije verovao da ćemo zauvek napustiti svoja ognjišta.
Detinjstvo, kaže, praktično je završeno te godine.
– Posle 1995. nije više bilo detinjstva. Razmišljalo se samo kako preživeti i da li ćemo se ikada vratiti.
Kada je postalo jasno da povratka neće biti, njegova porodica započela je novi život u Novom Sadu.
– Ostavili smo sve što su generacije stvarale. Došli smo bez ičega i krenuli od nule.
Rodni kraj danas posećuje sa svojom decom.
– Tamo više gotovo ništa nije ostalo. Sve je razrušeno. Kada uđem u dvorište, probude se uspomene, ali se vraćamo ovde, gde smo izgradili novi život.
U Hramu Blage Marije, kaže, pali sveće za sve članove porodice i sve stradale.
– Zato je ovaj hram i podignut, da imamo mesto gde ćemo zapaliti sveću za ljude iz Krajine.
Mlađim generacijama poručuje:
– Treba oprostiti, ali nikada zaboraviti. Moraju znati šta se dogodilo i zbog čega smo morali da napustimo svoje domove.
PREDLOG DEKLARACIJE O STRADANJU SRBA
Bivši poslanik u Hrvatskom saboru Ratko Ličina podsetio je da su udruženja prognanih Krajišnika nedavno predložila Deklaraciju o istrebljenju Srba na području Hrvatske u 20. veku, koja obuhvata stradanja tokom Drugog svetskog rata, ali i događaje iz devedesetih godina, uključujući i „Oluju“.
Govoreći o periodu koji je prethodio operaciji, Ličina je ocenio da su Srbi u Krajini bili iscrpljeni nakon višegodišnjeg rata, gubitka pojedinih teritorija i života u teškim uslovima.
– Vreme nije radilo za nas i mislim da je upravo to bilo presudno – rekao je Ličina.
Podsetio je da je svakodnevni život bio obeležen nestašicama, prekidima u snabdevanju električnom energijom i opštom neizvesnošću.
ISTORIJSKA PERSPEKTIVA
Istoričar Predrag Marković ocenio je da je egzodus Srba iz Krajine trajno promenio demografsku sliku tog područja.
Govoreći o posledicama „Oluje“, rekao je da broj žrtava ne može biti jedino merilo razmera tragedije, posebno imajući u vidu da su među stradalima pretežno bili stariji ljudi koji su ostali u svojim kućama.
Marković je ukazao i na to da su zločine tokom operacije, kako je naveo, počinile regularne vojne i policijske snage Hrvatske, ističući da je to važna istorijska činjenica.
Govoreći o vojnom aspektu operacije, ocenio je da su snage Republike Srpske Krajine bile u izrazito nepovoljnijem položaju u odnosu na hrvatsku vojsku, kako po brojnosti, tako i po opremljenosti.
KRAJIŠNICI SU U SRBIJI IZGRADILI NOVE ŽIVOTE
Uprkos teškom iskustvu progona, Marković i Ličina ocenjuju da su Krajišnici ostavili značajan trag u Srbiji.
Mnogi su, iako su stigli bez imovine, uspeli da izgrade nove živote, osnuju porodice i ostvare uspešne karijere u privredi, nauci, zdravstvu, obrazovanju i drugim oblastima.
Marković ističe da su Srbi iz Krajine navikli da se oslanjaju na sopstveni rad i upornost, zbog čega su se, uprkos teškim okolnostima, uspešno uklopili u novu sredinu.
Posebno naglašava da je za starije generacije gubitak doma predstavljao nenadoknadivu tragediju, dok su mlađi uspeli da započnu novi život, doprinoseći razvoju sredina u kojima danas žive.
Tri decenije posle „Oluje“, sećanje na zavičaj ostaje sastavni deo identiteta prognanih porodica. Za mnoge ono nije samo uspomena na prošlost, već i obaveza da se budućim generacijama prenese istina o stradanju, uz poruku da se tragedije više nikada ne ponove.
Izvor: Euronews Srbija
E.M.
