Velike naučne priče ne počinju uvek velikim predmetima. Ponekad je na početku organizam toliko sitan da bismo bez mikroskopa prošli pored njega, potpuno nesvesni da u njemu postoji nešto dragoceno. Jednoćelijska alga hlamidomonas upravo je takav primer: mala po veličini, važna po onome što je pomogla istraživačima da razumeju.
Njeni proteini osetljivi na svetlost postali su deo temelja optogenetike, metode koja omogućava proučavanje aktivnosti određenih ćelija uz pomoć svetlosti. U novoj rubrici o biljnom svetu Gardijan vraća pažnju na ovu algu i njenu vezu sa naukom nagrađenom Nobelovom nagradom. Sveža je objava o toj vezi; sama istraživanja razvijala su se godinama.
Karolinska institut objašnjava doprinos Petera Hegemana, Georga Nagela i Karla Dajserota, ovogodišnjih dobitnika priznanja za fiziologiju ili medicinu. Hegeman i Nagel istraživali su proteine koji reaguju na svetlost, a Dajserot je pomogao da se taj princip primeni na nervne ćelije. Kada odgovarajući protein postoji u ćelijskoj membrani, svetlost može da utiče na prolazak jona i tako promeni električnu aktivnost ćelije.
Za istraživače je to značilo precizniji način postavljanja pitanja. Umesto da samo posmatraju šta se dešava u složenoj mreži neurona, mogu da ispituju kakvu ulogu imaju određene grupe ćelija. Važno je pritom razumeti granicu: govorimo o naučnom alatu i njegovom doprinosu razumevanju nervnog sistema, a ne o univerzalnom leku ili jednostavnom „prekidaču za mozak“.
Upravo zato ova priča ima posebnu vedrinu. Pokazuje koliko daleko može da odvede radoznalost prema nečemu što naizgled nema veze sa velikim ljudskim pitanjima. Alga nije znala da će postati važna za neuronauku. Naučnici su, međutim, prepoznali mogućnost koju vredi pratiti. Ponekad najveći napredak počne vrlo skromnim pitanjem: kako ovo malo živo biće reaguje na svetlost?
S.B.
