Letošnja euforija oko rekordnog transfera Andrije Maksimovića u Red Bul Lajpcig polako ustupa mesto surovoj realnosti profesionalnog fudbala, u kojoj se „Zvezdin Mesi“ bori za svaki sekund na terenu.
Iako je potpis do 2030. godine bio signal da Lajpcig u mladom Srbinu vidi projekat za budućnost, trenutna situacija na „Red Bul Areni“ daleko je od idealne. Maksimović je do sada sakupio deset nastupa, ali su to mahom bili ulasci u „mrtvom vremenu“, bez pravog takmičarskog naboja. Svestan da bez kontinuiteta nema napretka, sportski sektor Bikova je tokom zime osmislio plan: šestomesečna pozajmica u švajcarski Lucern. Ideja je bila jasna – pružiti Andriji platformu kakvu je imao Aleksandar Stanković, koji je upravo u Švajcarskoj eksplodirao i trasirao sebi put ka Klub Brižu i povratku u Inter. Ipak, dogovor klubova pao je u vodu onog trenutka kada je Maksimović rekao odlučno „ne“, uz obrazloženje da želi da se bori za svoje mesto u Saksoniji.
Ova odluka nosi ogroman rizik. Lajpcig, tim bez evropskih obaveza ove sezone, ima drastično redukovan broj utakmica, a konkurencija je tokom zime postala još žešća dolaskom Brajana Grude iz Brajtona. Kada se na to dodaju Baumgartner i Diomande, jasno je da će put do minutaže biti posut trnjem. Maksimovićeva situacija nije usamljen slučaj; slične nedaće u Evropi proživljava i Lazar Jovanović, dok je Veljko Milosavljević sputan povredama. Pitanje koje lebdi iznad srpske fudbalske javnosti je jednostavno: da li je želja za dokazivanjem u jednom od najboljih klubova Bundeslige u ovom trenutku kontraproduktivna za momka koji bi sutra trebalo da nosi igru „Orlova“?
M.M.
