Jedna od najtvrdokornijih navika savremenog društva jeste verovanje da su rano ustajanje i uspeh gotovo istoznačne stvari. Problem je samo u tome što biologija adolescenata uporno govori drugačije. Istraživanje iz Švajcarske, o kojem je 11. marta izvestio ScienceDaily, pokazalo je da su srednjoškolci u školi sa fleksibilnijim početkom nastave uglavnom birali kasniji dolazak i zbog toga spavali oko 45 minuta duže tokom školskih dana. Taj dodatni san nije ostao samo u statistikama o navikama, već se povezao sa boljim osećajem blagostanja, manjim problemima sa snom i boljim školskim učinkom.
Ovo je jedna od onih vesti koje deluju zdravorazumski, ali ih obrazovni sistemi često ignorišu. Tinejdžeri prirodno kasnije tonu u san, a jutarnji rasporedi koji su prilagođeni odraslima ili logistici prevoza često od njih traže da svakodnevno funkcionišu u stanju hroničnog umora. Kada se takvo stanje normalizuje, društvo ga pogrešno tumači kao lenjost, slabiju disciplinu ili manjak motivacije. U stvarnosti, deo problema može da bude ugrađen u sam raspored dana.
Za roditelje, nastavnike i obrazovne administratore ova tema nije trivijalna. Ako pomeranje početka nastave donosi merljive koristi po san, raspoloženje i uspeh, onda rasprava o školskom vremenu prestaje da bude organizaciona sitnica i postaje pitanje javnog zdravlja. Nije svaki sistem lako promeniti, niti su svi lokalni uslovi isti. Ipak, ovakvi nalazi podsećaju da ponekad najskuplja reforma nije ona koja traži mnogo novca, već ona koja zahteva da priznamo da smo decenijama možda terali decu da uče protiv sopstvenog biološkog sata.
S.B.
