Jedna od zanimljivijih jučerašnjih američkih tema došla je iz Wall Street Journala, koji je otvorio priču o tome koliko su neki slavni izumi vezani za pogrešna ili barem previše pojednostavljena imena. U najavi teksta jasno stoji da „svako školsko dete zna” ko je izmislio telefon ili šivaću mašinu — i da to konvencionalno znanje često nije baš sasvim tačno. Kao jedan od primera navodi se Antonio Meucci, čija je patentna prijava za telefon istekla zbog neobnovljene takse od deset dolara, što je omogućilo Aleksanderu Grejemu Belu da kasnije podnese sopstveni patent.
To je tema koja odmah budi radoznalost jer udara u samu srž onoga kako pamtimo prošlost. Ljudi vole uredne priče sa jednim genijem, jednim trenutkom i jednim slavnim imenom, ali istorija izuma mnogo češće izgleda kao gužva ideja, pokušaja, promašaja i nepravdi. Upravo zato je ovakav tekst tako prijatan: ne ruši svet, ali ga čini zanimljivijim. Odjednom telefon nije samo „Belov izum”, nego čitava priča o tome ko je stigao prvi, ko je imao novac, ko je imao sreće, a ko je ostao u fusnoti.
Za čitaoca to ima i jednu lepu posledicu. Počinje drugačije da gleda na svakodnevne predmete. Umesto da ih vezuje za jednu slavnu biografiju, vidi ih kao rezultat mnogo dužeg lanca rada i ambicije. A kada se jednom istorija inovacija prestane čitati kao galerija usamljenih heroja, postane i pravednija i življa. I možda baš zato takve zanimljivosti tako lepo rade: ne uzimaju čuđenje iz sveta, nego ga umnožavaju.
S.B.
