U Šidu se i danas prepričava da je Sava Šumanović slikao najbolje kada bi grad utihnuo. Postoji priča, zabeležena u sećanjima savremenika i kasnijim zapisima, da je namerno birao rane sate ili potpuni mir popodneva, jer ga je buka izbacivala iz ritma. Za njega slikarstvo nije bilo čin inspiracije, već stanje tišine koje se pažljivo čuva.
Jedna od najzanimljivijih anegdota govori o tome da je Sava, posle povratka iz Pariza, odlučio da se potpuno povuče iz umetničkih krugova. Iako je izlagao uz velika imena evropske scene, u Šidu je živeo gotovo asketski, slikajući pejzaže koje je gledao svakog dana. Govorio je da „slika mora da sazri kao voće“, i da se platnu ne prilazi dok se prizor ne slegne u njemu.
Malo je poznato da je Šumanović bio opsednut preciznošću: datirao je gotovo svaku sliku i često zapisivao tačno vreme nastanka. Ti zapisi danas deluju kao dnevnik jednog tihog života, u kojem se dani mere svetlom, a ne događajima. Upravo ta potreba za redom i mirom učinila je njegove boje jasnijim, a prizore snažnijim.
Njegova sudbina je tragična, ali priče o njemu nisu tamne. One govore o umetniku koji je verovao u rad, tišinu i disciplinu. Možda je baš zato Sava Šumanović danas toliko blizak – jer je slikao svet kakav ostaje kad se sve suvišno utiša.
