Kada se ugase svetla i spusti zavesa, ostaje samo jedna istina koja odzvanja beogradskim asfaltom – vaterpolo je sport u kojem svi igraju, ali na kraju Srbija uvek podigne pehar!
Beogradska arena je večeras bila svedok još jedne istorijske lekcije iz patriotizma i sportskog umeća. Srbija je sa 10:7 potopila Mađarsku i ponovo sela na evropski tron, potvrdivši da smo, baš kao što je Dušan Mandić uzviknuo u Tokiju, najbolji i najjači kada je to najpotrebnije. Iako je mađarski selektor Žolt Varga bdeo nad taktičkim mapama do zore, pokušavajući da „u hodu“ izračuna kako da zaustavi srpsku mašineriju, matematika je pala pred čistim srpskim srcem. Čak ni izostanak Miloša Ćuka, kojeg je virus u poslednji čas izbacio iz stroja, nije poremetio četu Uroša Stevanovića.
Apsolutni heroj nacije i čovek koji je od drugog golmana postao nepremostivi bedem je Milan Glušac. Njegove intervencije nisu bile samo odbrane, već injekcije adrenalina koje su podizale 12.000 ljudi na noge. Kada su Mađari dotezali odbranu na Mandiću i Jakšiću, Glušac je spuštao roletnu na svom golu, dovodeći protivničke šutere do ludila. Prelomni momenti stigli su preko Đorđa Lazića i, naravno, neizbežnog Dušana Mandića. Iako je bio „udavljen“ flasterima, Mandić je u odsudnom času ispalio projektil preko niza blokova koji je pocepao mrežu i nade Mađara. Srbija je ponovo evropski šampion, a Beograd večeras ne spava – vaterpolo se vratio tamo gde mu je mesto!
Mogao je Žolt Varga da crta šeme do sudnjeg dana, mogao je da priziva svu matematiku sveta, ali protiv srpskog inata i beogradskog asfalta računica ne postoji. Kada ovi momci osete huk sa tribina i miris zlata u sopstvenoj kući, svaka taktika pada u vodu, a svaka laka konjica ostaje bez daha. Pokušali su, udarili u naš zid i shvatili surovu istinu – u bazenu Arene se ne pita niko drugi osim onih koji na kapicama nose trobojku. Ovo je naše carstvo, ovo je tvrđava koju niko ne osvaja!
Dame i gospodo, poklonite se silnoj Srbiji!
