Kada kažemo “Šredingerova mačka”, većina ljudi pomisli na onu čuvenu ideju iz kvantne fizike: nešto može da bude i “tu” i “tamo” u isto vreme – sve dok ne pogledaš. To zvuči kao filozofija, ali naučnici su danas objavili vest koja tu metaforu gura korak dalje: u novom eksperimentu napravljen je rekordno “veliki” kvantni superpozicioni sistem, gde čitav skup od hiljada atoma može da se ponaša kao talas i kao čestica. Drugim rečima, nisu više u pitanju samo pojedinačni atomi ili fotoni, već nešto što je već ozbiljna “gomila” materije, a ipak ulazi u kvantni režim.
Zašto je to važno i zašto su fizičari uzbuđeni? Zato što je baš tu, na granici između kvantnog i “našeg” sveta, najveća misterija: od kog trenutka priroda prestaje da dozvoljava takvo dvostruko ponašanje? Svaki novi rekord pomera tu granicu i tera teorije da se drže činjenica, ne utiska. U praksi, ovakvi eksperimenti hrane razvoj superosetljivih merenja: ako nešto može da interferira kao talas, može i da reaguje na sitne promene okoline (ubrzanje, gravitaciju, vibracije) bolje nego klasični instrumenti. Zato se ova priča ne završava samo na “wow” efektu, nego otvara vrata preciznijim senzorima i novim alatima za kvantne tehnologije.
U srpskom kontekstu, ova vest lepo “pogađa” ono što i kod nas raste: interesovanje za kvantne teme van uskog kruga fizičara. Dovoljno je da se pojavi dobar snimak ili objašnjenje na mrežama, pa da odjednom svi pričaju o tome kako je moguće da nešto bude “na više mesta”. A istina je prizemnija i lepša: ovde se radi o pametno složenom eksperimentu, ekstremnoj kontroli uslova i strpljenju koje traje godinama – i koji nas svaki put podseti da “čudno” u fizici često znači “tačno”, samo što naš mozak nije navikao na ta pravila.
