Zgrada pozorišta može da započne priču i pre nego što se podigne zavesa. U londonskom kraju Hakni Vik, novi dom pozorišta Jard pažnju privlači načinom na koji je sastavljen: materijali sa prethodnim životom dobili su novu svrhu. Takva arhitektura ima posebnu draž. Umesto da sakrije svaki trag porekla, ona ga pretvara u deo karaktera prostora. Posetilac dolazi zbog predstave, ali usput može da primeti da i zidovi imaju šta da ispričaju.
Za projekat je zaslužan arhitekta Takero Šimazaki. Gardijan u novom osvrtu opisuje pozorište sa 250 mesta, vredno oko četiri miliona funti, u kojem su ponovo upotrebljeni različiti građevinski elementi. Među upečatljivim detaljima je konstrukcija nekadašnje dizalice, prilagođena ventilacionom tornju. U priči se izdvajaju i cigle nastale pretežno od građevinskog otpada. Industrijsko nasleđe tako postaje deo kulturnog prostora, a praktične odluke dobijaju i vrlo vidljiv estetski rezultat.
Sa zvanične strane pozorišta stiže i objašnjenje čemu nova zgrada treba da služi: većim umetničkim ambicijama i podršci novim autorima. Jard posluje kao dobrotvorna organizacija i navodi da prodaja ulaznica pokriva približno polovinu njegovog rada, dok ostatak zavisi od podrške. To podseća da iza zanimljive fasade stoje sasvim konkretna pitanja: gde će umetnici vežbati, kako će publika dolaziti i koliko prostora postoji za predstavu koja još nema siguran uspeh. Arhitektura je ovde okvir za budući rad, a ne samo predmet fotografisanja.
Za gradove koji imaju stare radionice, skladišta i fabričke prostore, ovakav primer može biti zanimljiv povod za razmišljanje. Ne odgovara svaka zgrada svakoj nameni, niti se svaki stari materijal može bez provere ponovo ugraditi. Ipak, vredi postaviti pitanje šta već postoji pre nego što se krene od praznog placa. Ponekad upravo zatečeni oblik, tekstura zida ili deo konstrukcije daju prostoru prepoznatljivost koju je teško naručiti iz kataloga. To je naročito privlačno u kulturnim četvrtima, gde ljudi često traže atmosferu koliko i sadržaj.
Lepota ove londonske priče nije samo u tome što je nešto staro sačuvano. Zanimljivo je što sačuvano ponovo radi: podržava novu namenu, prima novu publiku i postaje deo svakodnevice. Takav prostor ne mora da izgleda svečano i nedodirljivo da bi bio važan. Može biti pomalo grub, topao, neposredan i otvoren za iznenađenje. A pozorištu, u kojem se iz večeri u veče od poznatih dasaka, svetla i ljudskih glasova stvara nešto novo, takva kuća sasvim prirodno pristaje.
S.B.
Izvor: Postinfo
