Nekada je ćumurdžijski zanat bio jedan od najvažnijih poslova u brdsko-planinskim krajevima zapadne Srbije. Ćumur, dobijen sagorevanjem drveta u posebnim pećima, s pravom je nosio naziv „crno zlato sela“, jer bez njega nije bilo grejanja, kuvanja, ali ni kovanja. Danas je ovaj zanat gotovo nestao, ali još uvek postoje porodice koje ga čuvaju od zaborava.
Jedna od njih je porodica Dobrosavljević iz dragačevskog sela Kotraža, koja se proizvodnjom ćumura bavi decenijama.
– Moja porodica se intenzivno bavila proizvodnjom ćumura sve do osamdesetih godina. Deda je započeo posao, otac ga je nastavio, a ja sam kompletnu proizvodnju preuzeo oko 2000. godine – kaže Savo Dobrosavljević za portal 24sedam.
Danas ovaj domaćin ćumur proizvodi i distribuira za tržišta Beograda, Novog Sada i Subotice. Proizvodnja se zasniva isključivo na bukovom drvetu, koje se smatra najkvalitetnijom sirovinom za dobijanje ćumura. Dok se nekada drvo seklo u sopstvenim šumama, danas se sirovina otkupljuje od „Srbijašuma“ i privatnih gazdinstava.
– Kvalitet ćumura zahteva mnogo rada, strpljenja i iskustva. Posao je težak, ali se upornost isplati. Upravo me je kvalitet održao na tržištu. Dobar ćumur se najbolje prepoznaje na roštilju – kada je drvo dobro, i rezultat je dobar, a kupci zadovoljni – objašnjava Dobrosavljević.
Trenutno raspolaže sa četiri ćumurane, u kojima se proizvodi suvo gašen ćumur od čiste bukve. Sam proces traje oko deset dana. Šest dana traje tiho sagorevanje drveta, tokom kojeg se pažljivo reguliše dotok kiseonika pomoću posebnih otvora – takozvanih luftova. Kada se proces sagorevanja završi, peći se hlade oko 36 sati, nakon čega se ćumur poliva vodom kako bi se stabilizovao. Nakon ukupno 48 sati, ćumur je spreman za sakupljanje.
E.M.
