Stounhendž je navikao da mu ljudi pripisuju misterije, ali retko kad se misterija zakuha u laboratoriji. Popjular mekaniks prenosi da je tim sa Kertin univerziteta uradio detaljnu hemijsku i mineralnu analizu takozvanog Oltarskog kamena – masivne ploče od oko šest tona, dugačke oko 4,9 metara i široke oko 0,9 metara, koja leži u centru kompleksa u Viltširu. Ispostavilo se da “geološki potpis” tog kamena ne odgovara Velsu, kako se godinama verovalo.
Novi trag vodi mnogo severnije: ka Orkadijskom basenu u Škotskoj, na udaljenosti od oko 750 kilometara. U izjavi koju Popjular mekaniks parafrazira, autor studije Entoni Klark navodi da su određena mineralna zrna u uzorku stara između jedne i dve milijarde godina, dok su druga oko 450 miliona godina – kombinacija koja pomaže da se kamen “prepozna” kao da ima jedinstveni barkod. Studija je objavljena u časopisu Nejčer, što dodatno govori koliko je nalaz ozbiljno tretiran u naučnoj zajednici.
Zašto je to važno? Zato što ruši udobnu pretpostavku da su se najveći blokovi kretali “samo” iz relativno bliskih oblasti. Ako je Oltarski kamen zaista stigao iz Škotske, onda je priča o neolitskoj Britaniji (oko 2.600. godine pre nove ere, kada se Stounhendž intenzivno menja) zapravo priča o organizaciji, trgovini i logistici. Pominje se i moguća morska ruta duž obale – scenarijo koji zvuči modernije nego što bismo očekivali od zajednica koje su živele bez metala i točkova kakve danas poznajemo.
Enklišn heritejdž (organizacija koja upravlja lokalitetom) godinama ističe da je Stounhendž složen “mozaik” različitih stena i faza gradnje. Ovaj nalaz taj mozaik čini još složenijim: ako se izvor kamena pomera za stotine kilometara, pomeraju se i pitanja – ko je organizovao transport, gde su bile “stanice” usput, i da li je Stounhendž, osim ritualnog, imao i ulogu simbola moći u mreži razmene koja je povezivala čitavo ostrvo.
S.B.
