Rano ispadanje srpskih odbojkaša na Evropskom prvenstvu i tek 13. mesto na kontinentalnoj smotri otvorili su duboku i neprijatnu debatu o stvarnom stanju i kulturi praćenja takozvanih „malih“ sportova u Srbiji.
Rezultatski pad muške odbojkaške reprezentacije nije usamljen incident, već deo šireg trenda koji već godinama potresa i rukomet, vaterpolo, pa i pojedine individualne discipline koje su nam decenijama donosile olimpijska odličja. Međutim, pre nego što se strele gnjeva uagere ka savezima i selektorima, valja postaviti jedno ključno pitanje: na čemu zapravo baziramo svoja ogromna očekivanja? Srpska sportska javnost neretko pokazuje obrazac ponašanja u kom 355 dana u godini vlada potpuni nezainteresovanost za domaće šampionate i bazu sporta, da bi se tokom deset dana reprezentativnog turnira zahtevalo evropsko ili svetsko zlato.
Za razliku od odbojkaških velesila poput Poljske, gde postoji izgrađen sistem, posvećena navijačka baza, sponzori i pune dvorane tokom čitave sezone, u Srbiji se sport spušta na nivo desetodnevnog televizijskog spektakla. Zaboravljamo da medalje ne padaju s neba i da istorijski uspesi generacija braće Grbić ili Miljkovića ne garantuju večni boravak na Olimpu. Mala zemlja od manje od sedam miliona stanovnika godinama je živela na sportskoj anomaliji pretvorenoj u standard. Dok drugi ulažu u struku, infrastrukturu i mlađe kategorije, mi se iznova iznenađujemo kada izostane rezultat u sportovima čije domaće lige pratimo jedino u novinskim izveštajima.
M.M.
