Dogodilo se 26. januara 1972. godine. Vesna Vulović imala je samo 22 godine. Bila je stjuardesa, zaljubljena u nebo, u svoj posao i u onaj tihi osećaj lebdenja među oblacima. Devojka puna entuzijazma, želje da vidi svet i da život gradi široko, bez straha, sa pogledom ka otvorenim horizontima.
Tog januarskog dana, zbog obične greške u planiranju smena, Vesna je raspoređena na let koji prvobitno nije bio njen. Let JAT 367, koji je poleteo iz Stokholma ka Beogradu, sa usputnim sletanjem u Zagrebu. Bezazlena zamena smena — jedna od onih koje se dešavaju svakodnevno — pretvorila se u trenutak koji će zauvek promeniti njen život i ući u istoriju svetske avijacije.
Let je tekao bez problema. Avion je preletao tadašnju Čehoslovačku, na visini od oko 10.160 metara, kada je u 16:01 sati eksplodirala bomba postavljena u prtljažniku. Trup aviona je raznet. Letelica se raspala u vazduhu. Tela putnika i članova posade nestala su u praznini.
Svi su poginuli.
Svi — osim jedne osobe.
Vesna Vulović pala je sa više od 10.000 metara, bez padobrana.
Pronađena je živa, zarobljena u zadnjem delu aviona koji se odvojio i pao na šumovitu, snegom prekrivenu padinu. Drveće i mek teren delimično su ublažili udar. I pored toga, povrede su bile stravične: prelom lobanje, krvarenje u mozgu, obe noge polomljene, tri smrskana pršljena, slomljena karlica, više polomljenih rebara i teška unutrašnja oštećenja.
Provela je 27 dana u komi.
Kada se probudila, ničega se nije sećala. Ali njena borba tada je tek počela. Lekari su verovali da više nikada neće hodati. Vesna im je mirno rekla da greše.
I zaista — grešili su.
Posle meseci teške rehabilitacije, kroz bolove koji se ne mogu opisati i upornost koja prkosi razumu, Vesna je uspela da se uspravi. Ponovo je prohodala. Kasnije se vratila i u JAT — ne više kao stjuardesa, već na zemaljski posao, jer joj zdravlje više nije dozvoljavalo letove.
Njena priča ubrzo je obišla ceo svet.
Godine 1985. ušla je u Ginisovu knjigu rekorda kao osoba koja je preživela najviši pad u slobodnom padu u istoriji, sa visine veće od deset kilometara, bez padobrana. Pre nje — niko. Posle nje — niko.
Vesna Vulović postala je simbol snage, nade i čuda. Na pitanje kako je moguće preživeti tako nešto, nikada nije nudila objašnjenja. Samo bi tiho rekla:
„Možda je bilo čudo. Možda samo sreća. Ali znam da me je život želeo ovde. I nisam ga protraćila.“
Nakon nesreće, živela je sa dubokom zahvalnošću prema svakom danu. Borila se za ljudska prava i mir, suprotstavila se režimu Slobodana Miloševića devedesetih godina i učestvovala u mirovnim inicijativama. Uprkos svetskoj slavi, ostala je skromna, blaga i nenametljiva — uvek sa osmehom i tihom snagom.
Preminula je 2016. godine, u 66. godini života.
Nije zapamćena kao žrtva, već kao žena koja je preživela nemoguće — i nastavila da hoda.
Njen pad bio je najduži u istoriji.
Način na koji se podigla učinio ju je nezaboravnom.
Vesna Vulović nije pobedila smrt u filmu ili izmišljenoj priči.
Učinila je to u stvarnosti.
Pala je sa neba — i svakog dana iznova birala da živi.
vojvođanskireporter.rs
