U svakom gradu postoji onaj jedan zid pored kog se uspori korak. Nekad je to fasada u Detelinari koja je odjednom dobila boju i priču, nekad ugao na Limanu gde se ljudi spontano zadrže kao da su se dogovorili, a nisu. Murali su postali naša mala “komšijska razglednica”: prepoznaješ kraj po slici, ne po tabli. I baš zato ih svi fotografišemo — kao dokaz da kvart ima lice, a ne samo adrese.
Zanimljivo je kako mural ume da “okupi” zgradu. Kada je jedan poznati mural u Novom Sadu bio prekrečen, priča nije stala — završio je na majicama i plakatima, a umetnik je ponovo pozvan da oslika novi zid. To je taj trenutak kad shvatiš da ljudi mural ne doživljavaju kao ukras, nego kao deo identiteta: “to je naš zid”, “to je naš kraj”, “tu se nalazimo”. U praksi, mural često postane i mesto susreta: “vidimo se kod onog zida”, mnogo pre nego “kod broja 12”.
I nije to samo stvar estetike. Murali su danas i kulturni signal — od lokalnih likova i simbola do projekata koji ciljano “pišu” grad. Recimo, kroz jedan širi projekat oslikano je više lokacija u Srbiji, baš sa idejom da javni prostor postane vidljiva priča o identitetu i pripadanju. Kod nas se taj efekat najbrže vidi na društvenim mrežama: čim se pojavi novi mural, kreće “lov” na najbolji kadar, a onda i tiha poruka — ovde živimo, ovo je naš komšiluk i ponosni smo što izgleda življe nego juče.
