Kad god se govori o budućim kolonijama na Mesecu ili Marsu, pažnja uglavnom ide ka raketama, skloništima, vodi, energiji i hrani. Jučerašnji tekst u Smithsonianu podsetio je da iza velikih planova stoji i jedno tiše, ali suštinsko pitanje: može li se život u punom smislu te reči, uključujući i reprodukciju, zaista preseliti u svemir? Povod je novo istraživanje koje sugeriše da ljudski spermatozoidi u uslovima simulirane mikrogravitacije gube deo svoje orijentacije.
Članak navodi da su u gotovo bestežinskim uslovima muške reproduktivne ćelije pokazivale slabiju sposobnost navigacije ka jajnoj ćeliji. To ne znači da je pitanje zatvoreno niti da je ljudska reprodukcija u svemiru nemoguća, ali znači da se jedan deo priče koji je često prećutkivan sada ozbiljnije otvara. Ako čovek želi trajno prisustvo van Zemlje, onda ne može večno računati samo na kratke misije i povratke. Mora razumeti i kako telo funkcioniše u mnogo dubljem, dugoročnijem smislu.
U tome ima nečeg gotovo trezvenog. Svemirska mašta najčešće voli herojski ton: osvajanje, širenje, civilizacijski skok. Biologija, međutim, stalno vraća priču na osnovu. Čovek nije samo um, ni tehnika, ni ambicija, nego i skup vrlo preciznih telesnih procesa koji su nastajali pod uslovima Zemljine gravitacije. Kada se gravitacija promeni, možda se menjaju i stvari koje smo smatrali gotovo samorazumljivim.
Zato je ova jučerašnja vest važna iako deluje usko. Nije spektakularna kao lansiranje rakete, ali je možda dublja. Podseća da svemir nije samo prostor koji treba preći, nego i sredina sa kojom telo mora da pregovara. A svaki ozbiljan plan za budućnost van Zemlje moraće da odgovori upravo na ta tiha pitanja, pre nego što na red dođu velike zastave i velike reči.
S.B.
