Kada se jednom vidi da su vojvođanska sela često stizala zajedno sa ljudima, sa njihovim starim zavičajima, verama, jezicima i porodičnim redom, onda postaje jasno da neka mesta nije oblikovalo samo doseljavanje. Oblikovao ih je i položaj na rubu. Nije isto živeti u selu koje raste iz plodne unutrašnjosti i u selu koje stoji uz granicu, pod stražom, uz carinu, uz prelaz, uz vojni put ili uz reku preko koje počinje druga vlast. U takvim krajevima čoveka nisu vaspitavali samo zemlja i kuća, nego i kordon, naredba, patrola, propusnica i stalna svest da je „druga strana“ blizu, vidljiva, a ipak tuđa.
Vojna granica zato u Vojvodini nije bila samo vojna institucija nego poseban režim života. Akademski rad o Golubincima podseća da su u Sremu tokom 18. veka važila posebna pravila drugačija od civilnog dela Habzburške monarhije i da su ona oblikovala i rad i svakodnevicu stanovništva. Zvanična istorija Pančeva kaže da je granica bila bedem ne samo prema osmanskim upadima nego i prema epidemijama kuge južno od Dunava, dok istorija Zemuna pokazuje da su se uz samu među spajali vojska, trgovina, pošta i sanitarna kontrola. To znači da je granični čovek u Vojvodini živeo istovremeno kao ratar, vojnik, putnik i podanik strožeg poretka nego njegov rođak u unutrašnjosti.
Zemun je možda najčistiji primer takvog života na rubu. Posle Požarevačkog mira 1718. Austrija ga definitivno preuzima, 1730. u njemu se otvara Kontumac kao glavna propusna i sanitarna stanica za robu, putnike i poštu, a posle Beogradskog mira 1739, kada se granica između Austrije i Turske ustalila na Dunavu i Savi, značaj Zemuna naglo raste. Već 1746. naselja jugoistočnog Srema ulaze u okvire Vojne granice, a pogranični Zemun postaje slobodan vojni komunitet sa uređenim magistratom. U 18. i 19. veku on je stanica na kopnenom trgovačkom putu Beč–Carigrad, mesto gde se, kako beleži opštinska istorija, zaista susreću „raskrsnice svetova“, pa nije slučajno što je bio višejezičan, trgovački živ i strogo kontrolisan u isti mah. Granica je tu donosila novac, ali i disciplinu.
A čim se takva granica promeni, menja se i sudbina grada. U Zemunu je ukidanje čuvenog Kontumaca 1842. označeno kao težak udarac privrednom napretku, dok je kasnije povezivanje železnicom sa Evropom i Beogradom otvorilo novu epohu rasta. To je stara pogranična logika: mesto cveta dok je neophodno prelazu, carini, karantinu ili vojsci; čim taj smisao oslabi, mora da pronađe novu ulogu ili polako tone u mirniju, periferniju svakodnevicu. Na takvim tačkama istorija se ne menja postepeno. Ona ume da se prelama naglo, jednim mirom, jednom uredbom ili jednim ukidanjem prelaza.
Stari Slankamen pokazuje drugi tip granične sudbine. Turistička istorija tog mesta podseća da je na Gradini prvo postojalo keltsko, a zatim rimsko naselje Acumincum, i da je upravo zbog položaja na granici Rimskog carstva tu postojao osmatrački punkt. Kasnije se Slankamen pominje kao utvrđenje već 1072, u 15. veku ga drže Brankovići, 1521. osvajaju ga Turci, a njegov značaj ne nestaje ni u doba Vojne granice. Sve do njenog ukidanja 1871. Slankamen ostaje mesto čiju važnost određuju Dunav, ušće Tise i strateški položaj. Pritom je i sama priroda bila graničar: između plavne ravni Dunava i kliznih lesnih odseka deo stanovništva se tokom 18. veka iselio iz starog naselja i formirao Novi Slankamen. Tu se lepo vidi kako se na granici ne menja samo politika nego i sama mapa stanovanja. U lokalnom predanju ostala je i priča da je kod Slankamena sahranjen Atila; to pripada sferi legende, dok je istorijski potvrđena njegova vekovna strateška važnost.
U Banatu je granica često proizvodila drugačiji tip reda: manje slikovit, ali jednako dubok. Zvanična istorija Pančeva kaže da je grad posle 1718. postao središte distrikta i dobio pravo na godišnje vašare, a da je u drugoj polovini 18. veka formirana Vojna granica u kojoj je Pančevo bilo sedište vojne regimente. Isti izvor izričito naglašava da su stroga pravila vojničkog života naterala Pančevce, Srbe i Nemce, da od bečkog dvora zatraže status slobodnog vojnog komuniteta, koji su dobili 1794. godine. Dakle, granični režim nije menjao samo uniformu i stražu, nego i gradsko ponašanje, zanate, samoupravu i urbani razvoj. Početkom 19. veka Pančevo doživljava snažan urbanistički uspon: popločavanje ulica i trgova, javne i vojne građevine, rasvetu i ozelenjavanje. Granica je tu najpre stezala, pa zatim, upravo svojom organizacijom, stvarala uslove za rast.
Bela Crkva otkriva još jedan važan granični obrazac. Zavod za zaštitu spomenika kulture u Pančevu navodi da je grad osnovan 1717, da se širio od podnožja uzvišenja ka Neri i da je u 18. veku pretrpeo dva turska upada, posle kojih je malo građevina ostalo sačuvano. Upravo zato je početak 19. veka za Belu Crkvu prelomni trenutak: austrijski oficiri, kako beleži isti izvor, preuređuju grad, koji je bio deo Vojne granice, tako da liči na srednjoevropsku urbanu celinu. To je tipično pogranično lice Vojvodine: iza mirnog trga i pravilne ulične mreže često stoji vojni razlog, a iza uredne gradske fasade nekadašnja potreba da se rub carstva pretvori u disciplinovan i reprezentativan prostor.
Bačka je imala svoju posebnu graničarsku školu života u Šajkaškoj. Ministarstvo odbrane Srbije i Arhiv Vojvodine podsećaju da je Šajkaški graničarski bataljon nastao 1763. godine na prostoru jugoistočne Bačke, sa sedištem u Titelu, i da je trajao do 1873. To nije bio običan administrativni okvir, nego svet ljudi čiji je identitet bio vezan za reke, čamce, vojnu službu i stražarenje na prostoru između Dunava i Tise. Sam naziv Šajkaška, kao i naziv šajkaša, čuva uspomenu na vojno-rečni zanat koji je od stanovnika tog kraja pravio posebnu vrstu graničara: ljudi naviknutih na vodu, komandu i neprestanu pripravnost. Granica je tu stvarala mentalitet isto koliko i ekonomiju.
Zato su i manja mesta uz granicu dobijala drukčiji karakter. Golubinci su, kako pokazuje savremeni naučni rad, bili vojnograničarsko mesto Petrovaradinske pukovnije, a sačuvani poimenični popisi graničara iz 1772, 1787, 1788. i 1795. godine svedoče da je vojna obaveza bila doslovno upisana u lokalnu zajednicu. To znači da granica nije bila samo nešto „negde blizu“, nego sistem koji ulazi u prezime, domaćinstvo, radni raspored i porodičnu sudbinu. U takvim mestima kuća nije bila samo kuća, nego i produžetak službe; njiva nije bila samo izvor hrane, nego i oslonac vojniku; a selo nije bilo samo zavičaj, nego i jedinica na karti carstva.
Otuda i ona posebna vrsta pograničnog čoveka koju Vojvodina dugo pamti. On je znao da rub može doneti zaradu, ali i nevolju; da je prelaz prilika, ali i sumnja; da blizina druge strane širi tržište, ali pojačava kontrolu. Zemun je na granici postao bogatiji, višejezičan i prometniji; Slankamen je vekovima ostao važan jer je bio na pragu velikih voda i velikih vojski; Pančevo i Bela Crkva su vojni red pretvarali u urbani oblik; Šajkaška je od graničarske dužnosti načinila regionalni identitet. A kad se granica pomeri ili nestane, ta mesta više nikada ne ostaju ista: neka pronađu novu ulogu, neka uspomenu na staru, a neka tihu prazninu koja se najbolje vidi u starim kasarnama, nekadašnjim carinarnicama i u rečenici koju lokalni svet još uvek ume da izgovori — da je nekada „tamo počinjala druga strana“.
U sledećem nastavku granica će ustupiti mesto jednoj drugoj sili koja je menjala ravnicu iznutra. Posle karaule, kordona i prelaza dolaze fabrike, mlinovi, šećerane, uljare i ciglane — mali industrijski svetovi koji su oko sebe podizali naselja, navike, radničku disciplinu i čitave nove lokalne civilizacije.
TAJNA GEOGRAFIJA VOJVODINE: (10) Fabrike su pravile male civilizacije
S.B.
