Franz Kafka je danju bio uredan činovnik u osiguranju, a noću pisac koji je od običnih situacija pravio priče koje se pamte. Rođen u Pragu, između jezika i kultura, često je opisivao osećaj da čovek pripada svemu pomalo, a nigde sasvim.
U „Preobražaju“ Gregor Samsa se budi kao insekt, ali je najčudnije koliko brzo okolina prihvati da ga gurne u stranu. U „Procesu“ krivica stiže bez objašnjenja, a pravila postoje kao zidovi u magli. Kafka nije pisao da bi uplašio, već da bi precizno pokazao kako sistem i očekivanja mogu da samelju i najmirnijeg čoveka.
Zanimljiv je i obrt iz njegovog života: zamolio je prijatelja Maksa Broda da posle smrti spali rukopise. Brod to nije uradio, pa su svet dobili „Zamak“ i druge stranice koje danas deluju neverovatno savremeno. Otuda i izraz „kafkijanski“ za trenutke kada sve deluje formalno tačno, a smisao izmiče.
Ipak, u toj tami postoji tiha uteha: Kafka često ima suvi humor i saosećanje prema malom čoveku. Njegove rečenice su kratke, ali pune napetosti, kao da čuješ tihe korake iza sebe. Ako kreneš od pripovetki, osetićeš kako se nelagoda pretvara u jasnoću: nije problem u tebi, nego u lavirintu.
Zato ga čitamo i ovde — jer svi znamo ukus šetnje od šaltera do šaltera, ali i radost kada se u apsurdu prepozna čovek i ostane uspravan.
S.B
