Neprekidna priprema hrane zvuči kao spektakl koji se lako zamišlja: redovi posetilaca, miris pečenja i tim koji radi dok se smenjuju dan i noć. Organizatori festivala hrane u nigerijskom gradu Džos planiraju upravo takav izazov, sa ambicijom da tokom 72 sata pripreme i posluže 3.000 šavarmi. Najava privlači pažnju velikim brojevima, ali iza njih stoji mnogo zanimljiviji posao. Potrebno je povezati nabavku, pripremu, ljude i posluživanje u jedan pouzdan ritam. To je primer trenutka kada poznata ulična hrana postaje povod za predstavljanje grada. Zalogaj koji se jede usput ulazi u program koji želi da pokaže lokalnu energiju i kreativnost.
Takav broj porcija najlakše je razumeti kroz prosek. Kada se 3.000 podeli sa 72 sata, dobija se približno 42 šavarme na sat. To nije najavljeni raspored posluživanja, već jednostavan račun koji otkriva razmere zadatka. U stvarnosti bi publika dolazila neravnomerno, pa bi pojedini periodi tražili više rada od drugih. Noć i podne ne moraju imati isti tempo, a tim treba da funkcioniše kroz obe situacije. Zato je uspeh ovakvog događaja mnogo više od spretnosti jednog kuvara. Važni su raspored smena, mesto za sastojke, jasan tok narudžbina i način da se gužva rešava bez gubitka kvaliteta. Veliki cilj postaje niz malih, ponovljivih radnji. Čak i jednostavan prosek zato pokazuje koliko je korisno pripremu događaja posmatrati kao organizaciju, uz samu kulinarsku veštinu.
Jos Food Festival najavljen je za 18–20. decembar u Nirvana Park & Gardens, a projekat priprema CHEF ELVIS Company. Plan od 72 sata i 3.000 porcija za sada je ambicija, bez potvrde da je rekord ostvaren. PlateauReports u svežoj objavi opisuje i manje događaje kojima organizatori proveravaju interesovanje i praktičan rad. Tema festivala je „This Is Plateau“, uz predstavljanje hrane i lokalne kulture. Važno je sačuvati tu razliku između plana i rezultata. Publika može da prati pripremu velikog izazova, ali uspeh će se procenjivati tek kada događaj bude održan i kada odgovarajući postupak potvrdi šta je zaista urađeno.
Za kulinarski festival rekord može da bude odličan povod za razgovor, ali posetilac i dalje dobija jednu konkretnu porciju. Njegovo iskustvo zavisi od ukusa, temperature, čekanja i toga koliko je usluga organizovana. Ako ti detalji funkcionišu, velika brojka postaje dodatno zadovoljstvo. Ako ne funkcionišu, teško će sama po sebi popraviti utisak. Zato je zanimljivo posmatrati kako se spektakl povezuje sa običnim zahtevom da hrana bude dobro pripremljena. Važna je i mogućnost da se u program uključe manji proizvođači. Njima festivalska pažnja može biti prilika da budu primećeni, pod uslovom da publika ima vremena i prostora da upozna ono što nude. Za mali lokal može biti važno da posle festivala ljudi znaju gde se nalazi, kada radi i po čemu se njegova ponuda razlikuje.
U širem smislu, ovakva najava pokazuje kako jedan poznat format jela može dobiti lokalni identitet. Šavarma putuje kroz različite zemlje, ali sastojci, začini i način posluživanja otvaraju prostor za sopstveno tumačenje. Festival može da pokaže te razlike kroz ukus i razgovor sa ljudima koji pripremaju hranu. Najveću vrednost zato bi imao događaj posle kojeg posetilac zapamti nešto o gradu, a ne samo ukupan broj porcija. Organizatorima predstoji da ambiciju pretvore u iskustvo koje može da izdrži tri dana rada. Do tada priča ostaje zanimljiva najava spoja velikog kulinarskog zadatka i želje da se Džos predstavi kroz ono što se deli za stolom.
S.B.
Izvor: Postinfo
