Posle 1961 i Nesvrstanih, zemlja je izgledala kao da je našla svoj „treći put” i sopstveni sjaj pred svetom. Ali ispod reflektora ostala su pitanja o nejednakosti, birokratiji i svakodnevici — pitanja koja su 1968 progovorila glasno, u samom srcu Beograda.
Sve je počelo u noći 2. juna 1968, u Studentskom gradu na Novom Beogradu, posle jedne priredbe koja se pretvorila u guranje, pa u tuču — i, presudno, u policijsku intervenciju. Sledećeg dana grad se probudio sa modricama na licima studenata i sa osećajem da se nešto prelilo preko ivice. Protesti su se rasplamsali od 2. do 9. juna 1968, a policija je pokušala da ih preseče zabranama okupljanja i batinama koje su samo povećale inat.
Studenti su se povukli u Univerzitet — i pretvorili ga u svoj grad u gradu. Najviše se pamti Filozofski fakultet, amfiteatri u kojima su danima trajale debate, govornički red, improvizovane parole po zidovima i miris jeftine kafe koja se pije na brzinu, između dva sastanka. Protest je imao svoj jezik: napad na „birokratizaciju socijalizma”, na privilegije, na rastuće razlike koje su se sve teže objašnjavale u zemlji koja je formalno obećavala jednakost. U tom ključu nastaje i čuvena sintagma „crvena buržoazija”, kao šamar onima za koje su studenti tvrdili da žive bolje zahvaljujući vezama, a ne radu.
Beograd je tih dana zvučao drugačije. Knez Mihailova je bila napeta kao žica, Terazije pune šapata, a ispred fakulteta ljudi su stajali kao pred pozorištem u kojem se igra komad o njima samima. Jedni su bili oprezni: „Ne diraj, doći će po nas.” Drugi su se potajno radovali: „Napokon neko govori.” U tramvajima se prepričavalo ko je bio pretučen, ko je uhapšen, ko drži govor, ko je doneo hleb studentima. Prema novinskim izveštajima i svedočenjima učesnika, podrška je dolazila i od dela profesora i javnih ličnosti — ali je svaki javni gest imao cenu, makar kasnije, u karijeri i dosijeu.
Talas se nije zadržao samo u Beogradu: manji i kraći protesti zabeleženi su i u drugim univerzitetskim centrima, uključujući Sarajevo, Zagreb i Ljubljanu. Ali Beograd je bio epicentar, jer je bio i politički centar federacije — mesto gde se činilo da se razgovara sa samom državom.
Vrhunac trilera dolazi kada država shvati da se stvar ne može rešiti samo pendrecima. Tito je ćutao nekoliko dana, a onda se obratio javnosti 9. juna 1968 u televizijskom govoru. Najpoznatiji deo te poruke ostao je sažet u rečenici da su „studenti u pravu” — uz dodatak da postoje i elementi koje vlast tumači kao „zlonamerne” ili „kontrarevolucionarne”. Mnogi studenti su taj govor doživeli kao priznanje; sistem ga je, međutim, doživeo i kao način da se protest umiri, pa potom premeri, identifikuje vođe i povuče poteze tiše, posle reflektora.
Zato 1968 nije završena samo obećanjima. Protest je ugušen, neki zahtevi su formalno prihvaćeni ili ublaženi, ali su narednih godina usledile kazne za pojedine organizatore i intelektualce, disciplinovanje univerziteta i poruka da se granica tolerancije zna — čak i u zemlji koja je volela da o sebi misli kao o „najotvorenijoj” u socijalističkom svetu.
U sećanju je ostao taj beogradski jun kao trenutak kada je grad prvi put posle rata glasno rekao da ne pristaje na nepravdu u ime ideje. Rečenice su ostale da odzvanjaju i kad su se ulice ispraznile — jer su pokazale da se ispod sjaja može skrivati umor, i da se umor jednog dana pretvara u pokret.
Najava (19) — NACIONALNI TALAS POD STAKLOM: 1971 i Hrvatsko proleće kao upozorenje: Sledeći nastavak vodi u godinu kada se napetosti sele iz socijalnog u nacionalno pitanje, i kada federacija shvata da se pukotine više ne mogu krpiti samo govorima.
S.B.
