Posle beogradskog juna 1968, kada su studenti prvi put javno zagrebali lak na „crvenoj” nejednakosti, činilo se da je društvo iznutra već napuklo. Sjaj nesvrstanog samopouzdanja ostao je na fasadi, ali se u dubini sve češće govorilo o tome ko odlučuje, ko plaća i ko se u federaciji oseća kao gost u sopstvenoj kući.
U Hrvatskoj se taj nemir, do 1971, pretvorio u politički i kulturni talas koji će dobiti ime Hrvatsko proleće, ili „maspok” — masovni pokret. Njegovi koreni nisu nikli preko noći: od Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967, preko jačanja kulturnih institucija poput Matice hrvatske, do ekonomskih prigovora o tome koliko republika uplaćuje u federaciju, a koliko joj se „vraća” kroz investicije. Sve je, na površini, delovalo kao rasprava o ravnopravnosti; ispod površine, bila je to borba za prostor moći i za pravo da se identitet izgovori glasnije.
U samom vrhu Saveza komunista Hrvatske pojavljuju se reformistička lica koja postaju simbol te faze: Savka Dabčević-Kučar i Miko Tripalo, uz Pero Pirker kao važnu figuru unutar republičkog rukovodstva. Njihova pozicija je bila nezahvalna: pokušavali su da „modernizuju” i otvore sistem, a da pritom ne pređu liniju koja u jednopartijskoj državi znači sudar sa centrom. U Zagrebu su njihove reči dočekivane kao znak da se „konačno sme govoriti”, dok se u Beogradu sve češće čitalo između redova: da li je to reforma ili korak ka razvezivanju federacije.
Kako 1971 odmiče, priča se seli iz partijskih sala na ulice i fakultete. Univerzitet u Zagrebu postaje nervno središte: u studentskim organizacijama pojavljuju se lideri poput Dražena Budiše i Ivana Zvonimira Čička, a protestna energija kulminira u novembru 1971, kada studentski štrajk i demonstracije dobijaju masovnost i političku oštrinu. U tom trenutku više nije sporno samo „koliko para” i „koji jezik”, već i ko ima pravo da postavlja uslove u zajedničkoj državi.
Centar reaguje onako kako centar reaguje kada oseti da mu tlo klizi: najpre opomenama, zatim zahtevima, a onda – presecanjem. Početkom decembra 1971, na partijskom sastanku u Karađorđevu (u izvorima se kao prelomni datum najčešće navodi 1. decembar), Tito i savezni vrh nameću zaključak da je u Hrvatskoj pređena granica i traže smene. Ubrzo potom dolaze hapšenja studentskih vođa (u literaturi se navodi 11. decembar), a već sledećih dana rukovodstvo Saveza komunista Hrvatske biva prinuđeno na ostavke; Matica hrvatska i Prosvjeta se zabranjuju, a sledi talas isključenja iz Partije, smena, suđenja i pritvaranja. Brojke u izvorima variraju, ali se govori o desetinama hiljada ljudi pogođenih merama (od partijskih sankcija do progona), dok je nekoliko stotina osuđeno za politička dela.
A kako se to osetilo u kući, u porodici, daleko od komiteta? Zamislite običan stan u Zagrebu ili Osijeku: radio utišan, novine na stolu, otac prevrće stranice i zastaje na naslovu o ostavkama, majka preseca hleb tanje nego juče jer ne zna šta donosi sutra, a sin student ćuti predugo, kao da u sebi prevrće rečenice koje se više ne smeju govoriti glasno. „Nemoj napolje večeras”, kaže neko, ne kao zabranu, nego kao instinkt. U isto vreme, u nekoj kući u Beogradu ili Novom Sadu, rođaci raspravljaju šapatom: „Je l’ ovo kraj Jugoslavije ili početak reda?” I tu, između dve tišine, politika zaista ulazi u dom: kroz strah od telefona, kroz oprez u rečima, kroz osećaj da se istorija opet presvukla u administraciju.
Hrvatsko proleće je zato ostalo kao upozorenje: federacija može da izgleda stabilno, ali kad nacionalno pitanje proključa, ni sjaj šezdesetih ni protokoli nesvrstanih ne mogu ga vratiti u bocu. Sistem je pokazao da ume da preseče – ali je istovremeno otkrio da svaka zabrana ostavlja talog, i da se talog kasnije vraća kao krupnija kriza.
Najava (20) — DRŽAVA KAO KOMPLIKOVANA MAŠINA: 1974 i ustav koji je pokušao da sve izbalansira: Posle 1971 sledi pokušaj da se federacija „preprojektuje” pravilima, nadležnostima i ventilima. Ustav 1974 će obećati ravnotežu – ali će u tu ravnotežu ugraditi mehanizam koji je istovremeno štitio razlike i usporavao zajedničku odluku.
S.B.
