U prethodnom nastavku videli smo kako je 1941–1942 strah dobio pečat: racije, odmazde, logori i deportacije pretvorili su svakodnevicu u oprez, a život u čekanje. Ostalo je ono tiho saznanje da i u mraku neko nosi iskru — i da će se 1943 ta iskra pretvoriti u plamen koji se vidi izdaleka.
Godina 1943 u Jugoslaviji nema miris kalendara, nego miris mokre vune, baruta i dima sa planinskih ognjišta. To je godina u kojoj rat prestaje da bude samo okupacija i represija, i postaje pokret — velika, teška geografija krvi i odluka. U njoj se više ne meri samo ko drži grad, nego ko može da preživi zimu, reku, obruč, glad i marš. A odluke se donose u sekundi: levo je klisura, desno je mitraljez, a iza su ranjenici koje ne možeš ostaviti a da ostaneš čovek.
U januaru 1943 počinje velika nemačko-italijanska ofanziva poznata kao Case White (u partizanskoj memoriji „Četvrta neprijateljska ofanziva”), sa ciljem da se razbije partizanski pokret na prostoru zapadne Bosne, Like, Korduna i Hercegovine. Borbe oko reke Neretve ulaze u istoriju kao simbol: bitka se obično vezuje za period februar–mart 1943, kada se jedinice NOVJ sa desetinama hiljada ljudi i velikim brojem ranjenika probijaju kroz obruče i preko nabujale vode. Mostovi se ruše, pa ponovo grade; teren je neprijatelj jednako kao i vojska. Brojke o gubicima i ukupnim snagama variraju po izvorima i često su predmet rasprave, ali potvrđena je razmera: bila je to operacija velikih armijskih grupa protiv pokreta koji je imao manje teške tehnike, ali je imao pokretljivost i volju da iznese ranjenike. U memoarskim zapisima učesnika često se ponavlja ista slika: noć, sneg koji se topi u blato, i rečenica koja zvuči kao zavet — „ranjenike ne ostavljamo”, zapisivano u različitim varijantama prema svedočenjima i ratnim dnevnicima.
Kad se obruč na Neretvi nije zatvorio kako su planirali, usledila je nova, još teža provera. U maju 1943 startuje Case Black (partizanski „Peta neprijateljska ofanziva”), operacija čije se srce vezuje za Sutjesku i Zelengoru. Od sredine maja do sredine juna 1943, u prostoru između kanjona i planina, protiv partizanskih snaga angažovane su nemačke jedinice, uz italijanske, ustaške i druge formacije, sa namerom da se pokret uništi. Sutjeska je postala ime koje se izgovara kao rana, ali i kao dokaz opstanka: probijanje obruča, ogromni gubici, kolone koje se cepaju, jedinice koje nestaju u magli, a onda izranjaju na drugoj strani sa manje ljudi, ali sa većim značenjem. Tito je tokom operacije ranjen, a vrh pokreta jedva izmiče zatvaranju. U memoarima i svedočanstvima taj period se opisuje kroz detalje koji bole: voda koja se pije iz lokvi, ranjenik koji traži da ga ne nose jer usporava druge, komandir koji u sekundi odlučuje da li da udari na mitraljesko gnezdo ili da se povuče i izgubi prolaz. To su odluke koje se ne donose olovkom.
1943 je i godina dramatičnih preokreta na širem planu. Kapitulacija Italije 8. septembra 1943 menja mapu fronta preko noći: u delovima Dalmacije, Crne Gore, Hercegovine i Slovenije nastaje vakuum koji pokušavaju da popune različite snage — partizani, četnici, nemačke jedinice koje žure da preuzmu italijanske zone, lokalne formacije i administracije. U tom haosu, oružje prelazi iz ruke u ruku, skladišta se prazne, a sela opet biraju između straha i nade. Za običnog čoveka to izgleda kao da se rat ubrzao: juče jedna uniforma, danas druga, sutra treća. Ali za pokret otpora, to je strateški trenutak: dobijaju se zalihe, teritorije, veze sa obalom, i — što je presudno — međunarodna percepcija da postoji snaga koja može da drži teren.
U isto vreme, 1943 je godina kada se u vazduhu oseća da politička budućnost više nije samo mašta. Posle epopeje na rekama i planinama, posle kolona ranjenika i obruča koji su se jedva probili, postaje jasno da rat neće završiti samo time ko je preživeo, nego ko je u stanju da kaže šta dolazi posle. Kao da svaka kap krvi traži smisao u nekom budućem papiru.
Najava (12) — NOĆ KAD JE BUDUĆNOST NAPISANA: 1943 i AVNOJ kao politički prelom: Sledeći nastavak vodi u političku tačku bez povratka — kada se u ratu ne odlučuje samo o teritoriji, već i o tome kakva će država biti kad se dim raziđe. AVNOJ postaje trenutak u kome se ratna realnost pretvara u nacrt nove zemlje.
S.B.
