U prethodnom nastavku, 1948 je izgledala kao politički triler: raskid sa Informbiroom, stezanje sistema, sumnja koja ulazi u kancelarije i u kuhinje. Ostalo je pitanje kako preživeti bez „velikog brata” — i kako dokazati da se može sopstvenim putem, a da se pritom ne uruši svakodnevica.
U leto 1950, Jugoslavija bira odgovor koji zvuči i kao ideja i kao rizik: samoupravljanje. Savezna skupština je 26. juna 1950 usvojila Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva. Na papiru, to znači da fabrika više nije samo produžena ruka ministarstva, već da „radni kolektiv” dobija pravo da učestvuje u upravljanju: kroz radničke savete, upravne odbore, rasprave o planu i raspodeli. U praksi, to znači da se politika spušta do portirnice, do smene, do kantine u kojoj para iz pasulja nosi više istine nego parola na zidu.
U velikim pogonima, radnički savet nije bio romantična slika iz brošure, nego nova vrsta autoriteta koji tek uči da govori. Izbori za savet, kvote, mandati, „upravni odbor” od nekoliko članova, direktor koji se i dalje postavlja, ali kome se prvi put može ozbiljno „zatresti stolica” ako kolektiv proceni da vodi preduzeće u ćorsokak. Sve je imalo ton novog jezika: „društvena svojina”, „samostalnost preduzeća”, „odgovornost radnog kolektiva”. A iza tog jezika stajala je želja da se zemlja odlepi od sovjetskog modela birokratskog upravljanja i pokaže da postoji „jugoslovenski eksperiment” koji može da radi.
Ali život u fabrici ne počinje zakonom, nego sirenom. U šest ujutru, radnici ulaze kroz kapiju sa torbama i cigaretama, a na oglasnoj tabli — pored plana i norme — stoji obaveštenje o sastanku saveta. U radionici majstor, sav u ulju, dobacuje da će „od sada i šraf imati sednicu”. Neko se smeje, neko odmahne rukom, neko se potajno obraduje: možda će se napokon pitati i oni koji nose proizvod na leđima. I onda, u sali koja miriše na kredu i znoj, neko prvi put kaže: „Ako već tražite veću normu, recite gde su rezervni delovi i ko garantuje sirovinu.” Nije to revolucija u jednoj rečenici, ali je promena ritma: umesto da se samo izvršava, počinje da se pregovara.
Ideologija je nudila toplu sliku: radnik kao suvlasnik društvenog rada, fabrika kao zajednica, plan kao dogovor. Realnost je bila tvrđa. Nije nestala država, nisu nestali planovi, nisu nestale direktive — samo su dobile sloj rasprave i odgovornosti koji ranije nije postojao. U fabrikama se osećala tenzija između „odozgo” i „odozdo”: koliko je samoupravljanje stvarno, a koliko je zadatak? Koliko se pita kolektiv, a koliko se samo traži saglasnost? Upravo u tom raskoraku rađa se tipična scena ranih pedesetih: savet raspravlja o raspodeli sredstava, neko traži bolje uslove u pogonu, neko traži ulaganje u menzu, a neko podseća da plan mora da se ispuni jer bez plana nema ni sirovina ni tržišta. Na kraju se glasanje završi, zapisnik potpiše, a radnici se vrate mašinama — ali sa osećajem da su tog dana makar jednom bili subjekti, a ne samo broj.
A život napolju? On je merio reforme po cenama i bonovima, ne po rezolucijama. U seoskim i varoškim pričama iz tog doba, ljudi pamte koliko je šta koštalo i koliko je bilo teško doći do osnovnog: u izvorima koji se pozivaju na statističke godišnjake nalaze se podaci poput toga da je litar mleka bio oko 15 dinara, jaje oko 6 dinara, kutija cigareta oko 50 dinara, kilogram šećera oko 140 dinara, svinjska mast oko 180 dinara, a kubik ogrevnog drveta oko 1700 dinara (navedeno prema statističkim izvorima iz ranog posleratnog perioda). U takvoj svakodnevici, samoupravljanje je mnogima zvučalo kao obećanje da će se rad više poštovati — i da će fabrika, ako je već „naša”, možda jednom stvarno hraniti svoje ljude bolje nego što ih iscrpljuje.
1950 je, zato, godina kada se država preselila u pogon: u radnički savet, u upravni odbor, u raspravu o normi, u dilemu da li je „naše” isto što i „ničije”. Neki su u tome videli šansu da se sistem omekša i postane ljudskiji. Drugi su videli novu obavezu upakovanu u novu reč. Ali gotovo svi su osetili promenu: fabrika više nije bila samo mesto rada — postala je mala politička scena, druga država u državi.
Najava (16) — ŠEZDESETE, PROZORI PREMA SVETU: 1960–1965 i novi sjaj: Sledeći nastavak vodi u deceniju kada se zemlja otvara, kada putovanja i potrošnja postaju vidljiviji, a samopouzdanje sistema dobija svetliju fasadu. Ali baš tada, ispod sjaja, počinju da se pojavljuju i nove pukotine koje će kasnije skupo koštati.
S.B.
