U prethodnom nastavku ušli smo u šezdesete kao u otvoren prozor: televizija u dnevnoj sobi, muzika na ulici, pasoš u džepu i razglednica iz sveta kao nova vrsta nade. Završilo se na pragu velike međunarodne scene — trenutka kada se Jugoslavija ne meri više samo po unutrašnjem ritmu, već po tome kako stoji pod reflektorima sveta.
Beograd, početak septembra 1961, i grad kao pozornica. Nije to bio samo protokol; bio je osećaj da se ulice na trenutak pretvaraju u atlas. Od 1. do 6. septembra 1961 održana je Prva konferencija nesvrstanih zemalja, skup koji će ući u istoriju kao rođenje Pokreta nesvrstanih u njegovom prepoznatljivom obliku. Beograd je tih dana imao drugačiji sjaj: sve je bilo malo očišćenije, malo tiše, malo uspravljenije. Kao da je grad znao da mu dolazi svet, i da će svet, makar na trenutak, gledati u njega.
Konferencija je održana u Domu Narodne skupštine, a oko zgrade je pulsirao grad koji se trudi da izgleda dostojanstveno i opušteno u isto vreme. Na trotoarima stoje građani, neki iz radoznalosti, neki iz ponosa, neki samo zato što su čuli da će proći „neki važni automobili”. Policija diskretna, ali prisutna; zastave na jarbolima; povremeno se čuje sirena pratnje, onaj zvuk koji uvek govori: prolazi istorija, sklonite se pola metra. U kafanama se prepričava ko je koga video, u tramvajima se nagađa šta znači „nesvrstan”, a u stanovima se televizor pojačava kao da će glas iz skupštinske sale doneti novu sigurnost.
Simbolika je bila jasna: „treći put”. Ne biti ni u sovjetskom, ni u američkom bloku; ne pristati da hladnoratovska mapa bude jedina mapa. Jugoslavija, posle raskida sa Staljinom 1948, imala je posebno iskustvo i posebno samopouzdanje da tu ideju izgovori naglas. Josip Broz Tito bio je domaćin i jedan od ključnih protagonista, zajedno sa Džavaharlalom Nehruom iz Indije, Gamalom Abdelom Naserom iz Ujedinjene Arapske Republike (Egipat), Sukarnom iz Indonezije i Kvameom Nkrumahom iz Gane — imenima koja su tada za mnoge građane zvučala egzotično, ali su nosila ozbiljnu političku težinu. Beograd je tih dana bio mesto gde se susreću zemlje koje su tek izašle iz kolonijalizma, zemlje koje su tražile glas, i zemlje koje su želele da taj glas bude više od dekoracije u tuđem sukobu.
Koliko ih je bilo? U izvorima se obično navodi da je na prvoj konferenciji učestvovalo 25 država (uz prisustvo posmatrača i oslobodilačkih pokreta), a delegacije su stizale iz Afrike, Azije, Latinske Amerike i Evrope. Za Beograd, to je značilo jednu vrstu neobičnog kosmopolitizma: hoteli puni različitih jezika, ulice na kojima se vide drugačiji krojevi odela, drugačije uniforme, drugačiji način držanja. Čak i miris duvana u lobijima kao da je bio međunarodni.
Diplomatski detalji su, naravno, bili pažljivo režirani: protokol, redosled sedenja, način obraćanja, izbegavanje uvreda koje bi mogle da zapale sukob. Ali ispod protokola stajala je realna briga sveta tog doba: nuklearna pretnja, krize u Berlinu, ratovi i intervencije, borba mladih država da se ekonomski osamostale. U tom smislu, nesvrstanost nije bila romantična neutralnost, već pokušaj da se izbori prostor za sopstvenu politiku. Poruke sa konferencije naglašavale su pravo naroda na samoopredeljenje, antikolonijalizam, mirnu koegzistenciju i odbijanje blokovske discipline. I Beograd je, makar tih dana, delovao kao mesto gde se može govoriti bez straha da će vas prekinuti tuđa komanda.
„Scena grada tog dana” bila je možda najlepša upravo po tome što je bila obična. Na Kalemegdanu šetaju parovi kao i uvek, ali sada se priča o delegacijama. Na Terazijama prodavac novina drži naslovnu stranu kao trofej. U jednoj zgradi, komšije se prepiru oko toga kako se pravilno izgovara „Nehru”, a dete pita da li su „nesvrstani” oni koji nemaju sako. To su sitnice koje pokazuju kako velika politika ulazi u svakodnevicu: ne kao ideologija, nego kao radoznalost i ponos.
Za Jugoslaviju, 1961 je bio trenutak međunarodnog priznanja i samopotvrde. Zemlja koja je pre dvadeset godina bila raskomadana, sada sedi za stolom sveta kao domaćin. To je bio onaj retki osećaj da istorija, makar na čas, ne gura, nego podiže.
Ali svaka svetkovina ima senku. I dok se reflektori pale na međunarodnoj sceni, u zemlji se tiho gomilaju pitanja: ko je stvarno dobio od modernizacije, ko oseća nepravdu, ko ćuti, a ko više ne može da ćuti. I ta pitanja će, samo nekoliko godina kasnije, progovoriti glasno.
Najava (18) — (18) KAD SU STUDENTI PROBUDILI GRAD: 1968 i rečenice koje se ne zaboravljaju: Sledeći nastavak vodi u 1968, kada će se ulice Beograda i drugih gradova napuniti drugačijom energijom — ne protokolarnom, nego buntovnom. Iluzija o skladu počeće da puca kroz parole, govore i noći u kojima grad više ne spava mirno.
S.B.
