Posle 1971 i Hrvatskog proleća, federacija je shvatila da se kriza ne gasi samo smenama i zabranama, već da traži „nova pravila igre”. U prethodnom nastavku ostali smo na osećaju da će država pokušati da se preprojektuje papirom – da se napetost pretvori u nadležnosti, a strah u paragrafe.
Taj papir dolazi 1974. Novi Ustav SFRJ usvojen je 21. februara 1974, i već prvim čitanjem bilo je jasno da ne donosi jednostavno rešenje, nego složen mehanizam – kao sat koji radi samo ako svi zupčanici pristanu da se okreću u istom ritmu. Ideja je bila da se posle nacionalnih potresa uvede sistem ravnoteže: da niko ne može lako da preglasa nikog, ali da svi i dalje ostanu u istoj kući.
Najvažnija promena bila je velika decentralizacija. Republike (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Makedonija) dobijaju šira prava, a autonomne pokrajine u Srbiji – Vojvodina i Kosovo – dobijaju položaj koji ih u mnogim stvarima približava republikama. To nije bila samo „šira autonomija” kao lep izraz; to je značilo konkretne poluge: sopstvene ustave, institucije, mogućnost da odlučuju o nizu unutrašnjih pitanja, i – što je ključno – snažan uticaj u federaciji. Srbija je, praktično, dobila federaciju i unutar sebe: pokrajine su imale prostor da vode svoje politike, a istovremeno su kroz federalne organe mogle da utiču na zajedničke odluke.
Druga velika novina bio je način upravljanja federacijom posle Tita. Ustav uvodi kolektivno Predsedništvo sastavljeno od predstavnika republika i pokrajina, sa rotirajućim predsedavanjem. Istovremeno, Tito dobija ustavno mesto predsednika Republike „doživotno”. Poenta mehanizma je bila jasna: dok je Tito živ, simbol i arbitraža drže sistem; kad njega ne bude, ravnoteža se čuva tako što niko ne može sam da preuzme kormilo.
Prednosti su bile opipljive u mirnim godinama. U republičkim centrima ljudi su imali osećaj većeg „vlasništva” nad sopstvenim razvojem: više kontrole nad školstvom, kulturom, lokalnom privredom, kadrovima, medijima. Administracija je postajala bliža – bar u teoriji. Ako se gradi put, fabrika ili univerzitet, odlučivanje se više seli „kući”, a manje čeka pečat iz centra. U društvu koje je već bilo osetljivo na pitanje ravnopravnosti, taj potez je delovao kao ventil: manje gorčine, manje osećaja da neko stalno dobija više.
Ali mine su bile ugrađene u istu konstrukciju. Kada razmnožiš ključeve, dobiješ i problem: ko otvara vrata kad se svi boje da će ih drugi zaključati? U praksi, odlučivanje na saveznom nivou postaje sporije i teže. Mnoga ključna pitanja traže saglasnosti, usaglašavanja, dogovore kroz složene forume. Ako jedna republika ili pokrajina proceni da je odluka protiv njenog interesa, mehanizmi je štite – i federacija staje, ili ide napred puževim korakom.
To se osećalo i u ekonomiji. Jugoslavija sedamdesetih živi i od velikih investicija i od stranih kredita, ali sada svaka velika odluka ima više stolova koje mora da obiđe. Primer iz života: zamislite fabriku koja traži proširenje kapaciteta i devize za opremu iz inostranstva. Nekada je to bio „put do Beograda”; posle 1974, to je često postao splet republičkih, pokrajinskih i saveznih saglasnosti, sa političkim uslovima koji prate ekonomske. Investicije sve više prate republičke strategije, a zajedničko planiranje se pretvara u stalnu trgovinu: ko dobija, ko vraća, ko garantuje.
U svakodnevici se ta komplikovanost nije uvek videla kao „ustavna teorija”, već kao osećaj da se država usitnila. Ljudi čuju: „to je republička nadležnost”, „to je pokrajinsko”, „to je savezni nivo”. Činovnik slegne ramenima, prebacuje predmet, a građanin shvati da više ne postoji jedno mesto gde se problem preseče. U dobrim godinama to deluje kao pluralizam; u lošim, kao birokratski lavirint.
Ustav 1974 je, dakle, pokušaj da se federacija sačuva tako što će se razlike institucionalizovati, a centralna moć rasuti. To je donelo mirniju površinu – ali i sistem koji zavisi od stalnog dogovora, baš u trenutku kada će, posle Titove smrti, dogovor postati najteža roba.
Najava (21) — KAD JE UMRO SIMBOL: 1980 i dani kada je zemlja zadržala dah: Sledeći nastavak vodi u maj 1980, kada odlazak Tita menja vazduh u državi. Mehanizam ostaje, ali bez čoveka koji ga je držao – i tada tišina postaje pitanje: da li sistem može da radi bez svog najvažnijeg oslonca?
S.B.
