U prethodnom nastavku, 4. maja 1980, zemlja je zadržala dah u kolektivnoj tišini posle Titove smrti – kao da se svi boje da će prvim glasnijim korakom nešto pući. Završilo se osećajem da sistem bez simbola škripi i da će prvi ozbiljan udar pokazati koliko su zupčanici zaista usklađeni.
U proleće 1981, Kosovo postaje mesto gde se škripa pretvara u zvuk koji se čuje u celoj Jugoslaviji. Sve počinje 11. marta 1981 u Prištini, u studentskom okruženju: protest koji kreće iz socijalnih zahteva i nezadovoljstva uslovima života, brzo dobija politički jezik. U narednim nedeljama nemir se širi i kulminira početkom aprila: demonstracije i neredi traju od 11. marta do 3. aprila, zahvataju više gradova u pokrajini, a u javnim parolama sve jasnije se pojavljuje zahtev da Kosovo dobije status republike – „Kosovo republika”.
Gradovi na Kosovu tih dana imaju isti prizor, samo drugačiji ugao kamere: gomila koja se skuplja na brzinu, policijske kordone, trčanje kroz ulice, razbijene izloge, suzavac, a onda – tišinu koja ne znači mir, nego pauzu pre narednog talasa. Savezno Predsedništvo 2. aprila 1981 proglašava vanredno stanje u Prištini i Kosovskoj Mitrovici. U zemlju se uvodi logika „red se vraća silom”, a posledice se broje u hapšenjima, disciplinskim merama i poginulima. U izvorima se navode različite procene o broju mrtvih i ranjenih; u jednoj široko citiranoj sintezi pominje se 4.200 uhapšenih i desetine povređenih, uz podatke o poginulima na obe strane koji variraju po izveštajima.
Ključna stvar je, međutim, bila politička interpretacija. Za mnoge Albance na Kosovu protesti su se tumačili kao krik protiv ekonomske nerazvijenosti, nezaposlenosti i osećaja da „autonomija” iz 1974 postoji na papiru, ali da ne rešava svakodnevni život. Za savezni vrh i veliki deo političke javnosti u Srbiji, događaji su viđeni kao opasan nacionalistički talas koji može da razbije federaciju iznutra – dokaz da decentralizacija ima cenu i da se „republika u svemu osim u imenu” pretvara u zahtev za stvarnu republiku.
Atmosfera u medijima bila je deo same krize. Novine su govorile glasno o „kontrarevoluciji”, o „nacionalizmu”, o „neprijateljskoj propagandi”, insistirajući na tome da je država napadnuta iznutra. Istovremeno, na ulici se govorilo tiho i oprezno: u Beogradu se uz jutarnju kafu prelistavaju naslovne strane, pa se pogled podiže ka televizoru kao da će spiker objasniti ono što komšije ne smeju. U Zagrebu i Ljubljani rasprave imaju drugačiji ton: jedni strahuju da će „centar” opet pooštriti sistem, drugi da će kriza povući zemlju u nacionalne rovove. U Sarajevu, gde se osetljivost na međunacionalne odnose živi svakog dana, ljudi instinktivno mere reči i izbegavaju jednostavne zaključke.
U porodičnom životu, politika ulazi kroz sitnice. Jedna kuhinja u centralnoj Srbiji: otac gasi radio kad krene izveštaj o vanrednom stanju, pa tek onda kaže: „Nemoj to u školi da ponavljaš.” Majka, kao da se brani od novog straha, pita samo: „Je l’ ima hleba sutra?” A sin, već dovoljno odrastao da shvati ton, ćuti duže nego što treba. Na Kosovu, u stanu u Prištini, druga slika: roditelji čekaju da se dete vrati sa predavanja; svaki zvuk na stepeništu liči na kucanje policije. Prema svedočenjima i kasnijim izjavama, upravo je taj osećaj – da se normalan život pretvara u oprez – bio najrasprostranjenija posledica, čak i tamo gde se niko nije bavio politikom.
Posledice 1981 nisu ostale u granicama pokrajine. Mere posle protesta ostavile su dug trag: jačanje policijskog nadzora, političke čistke u institucijama, dugotrajno pogoršanje međunacionalnih odnosa i stalna debata o tome da li je sistem iz 1974 održiv ili je, baš time što je „razmnožio ključeve”, omogućio da se svako povuče u svoj branik. Kosovo je postalo rana sistema – ne samo zbog onoga što se desilo na ulici, već zbog načina na koji je zemlja o tome počela da misli: kao o pretnji, kao o nepravdi, kao o dokazima za međusobno optuživanje. U toj promeni jezika leži prava prekretnica osamdesetih.
(23) KAD DUG POSTANE SUDNJI DAN: osamdesete i ekonomija koja je jela svakodnevicu: Sledeći nastavak vodi u trenutak kada politička nervoza dobija svoju najopipljiviju formu – u novčaniku, na rafovima i u kreditima koji stižu na naplatu. Kada ekonomija stegne grlo, krize prestaju da budu tema na vestima i postaju raspored svakog dana.
S.B.
