U prethodnom nastavku ekonomija osamdesetih progutala je svakodnevicu: redovi, restrikcije, dugovi i plata koja se topi pre nego što stigne kući. Završilo se pitanjem ko će ponuditi „jednostavno rešenje” u zemlji koja je od komplikovanih objašnjenja već bila umorna.
Proleće 1987. donosi politički trenutak koji će kasnije biti citiran kao početak jedne nove epohe. U Kosovu Polju, 24. aprila 1987, pred masom uzavrelog raspoloženja, Slobodan Milošević izgovara rečenicu koja postaje signal: „Niko ne sme da vas bije.” Nije to bio samo odgovor na jedan incident i jednu gužvu; bila je to poruka da se pojavila politika koja ne obećava strpljenje, nego zaštitu, i to u jeziku koji masa razume odmah. U zemlji koja je godinama slušala administrativne fraze, takav ton je zvučao kao spas u jednom dahu.
Od tog trenutka, ritam se menja. Mediji počinju da biraju drugačije naslovne strane, da pojačavaju „narodni glas”, da prate skupove kao da su sportska prvenstva. Na televiziji se sve češće vide mitinzi: more ljudi, zastave, parole, kamere koje namerno hvataju suze i stisnute pesnice. Politika izlazi iz partijskih sala i ulazi na trgove, na stadione, na autobuse koji organizovano dolaze iz fabrika i opština. U tom novom jeziku nema mnogo nijansi: postoje „naši” i „njihovi”, postoji „pravda” i „izdaja”, postoji „narod” i „birokratija”.
Godina 1988 ubrzava kao voz bez kočnice. Talas masovnih okupljanja, često nazivan „antibirokratska revolucija”, postaje metoda pritiska i smene. U Vojvodini, posle velikih mitinga u Novom Sadu, u oktobru 1988 pada republičko-pokrajinsko rukovodstvo. U Crnoj Gori, početkom januara 1989, masovni protesti dovode do smene vrha i dolaska nove ekipe. Sve deluje kao domino: masa se okuplja, traži ostavke, govori se o „izdajnicima” i „tehnokratama”, a vlast popušta ili se prekomponuje. Federacija, ona komplikovana mašina iz 1974, odjednom izgleda kao da joj neko otima šrafove dok radi.
Paralelno, u drugim republikama raste nelagoda. U Sloveniji i Hrvatskoj se sve češće doživljava da se Beograd vraća kao centar moći, ali sada bez starog jezika bratstva, već sa novim nacionalnim naglaskom. U Bosni i Hercegovini, gde je svaka reč teža zbog mešovitog tkiva, ljudi počinju da osećaju da se prostor između naroda sužava. U Makedoniji, tiho se meri kuda ide zemlja i da li će federacija opstati kao zajednica ili kao stalna svađa. Dok jedni viču „konačno se čuje narod”, drugi sve češće osećaju da se pod tom bukom gubi sigurnost.
U martu 1989, kriza na Kosovu ulazi u najtvrđi oblik: protesti, štrajkovi, vanredne mere i atmosfera koja liči na opsadu. Istovremeno, Srbija usvaja ustavne amandmane koji suštinski smanjuju autonomiju Kosova i Vojvodine u okviru Srbije. Za jedne, to je „vraćanje države”; za druge, signal da se pravila menjaju jednostrano i da se federacija pretvara u bojno polje nadležnosti. U tom trenutku, manjine i oni koji se osećaju politički slabijima počinju da žive u paralelnom strahu: ne od jedne odluke, nego od novog tona u kojem se odluke donose.
A onda dolazi 28. jun 1989, Gazimestan. Vidovdan, šest vekova od Kosovske bitke, i govor koji se pamti po tome kako istoriju pretvara u političko gorivo. Pred masom, poruke o dostojanstvu, borbi i nacionalnom pravu dobijaju električnu snagu. To je scena nalik stadionu: zanos koji se prenosi kao talas, osećaj da se „vreme vratilo”, da je narod ponovo glavni junak. I u isto vreme, u drugoj sceni, tihoj, u stanovima i manjim mestima, ljudi spuštaju roletne ranije nego obično, gase televizor pre kraja prenosa i govore deci da ne raspravljaju u školi. Zanos mase i strah manjine žive istog dana, na istoj mapi, samo u različitim sobama.
Domino efekat je sada nezaustavljiv: jačanje nacionalnih politika podstiče odgovore u drugim republikama, partijski vrhovi se dele, medijski prostori se zatvaraju u svoje istine, a reč „Jugoslavija” sve češće zvuči kao pitanje, ne kao odgovor. U takvom vazduhu, kompromis deluje kao slabost, a uzvik kao argument. I zato 1987–1989 nisu samo godine promena, nego godine kada su govori počeli da pale masu brže nego što iko može da ugasi posledice.
(25) KAD SE GRANICE POJAVE PREKO NOĆI: 1991 i početak ratova raspada: Sledeći nastavak vodi u trenutak kada politička retorika prestaje da bude metafora, a postaje fizička stvarnost. Prvi pucnji, prvi punktovi, prve mape koje više nisu samo na papiru — i raspad koji se odjednom može dotaknuti.
S.B.
