U prethodnom nastavku pratili smo kako su govori i mitinzi 1987–1989 pretvorili politiku u masovnu emociju, a emociju u program. Završilo se slutnjom da reči više ne ostaju na bini — da prelaze u delo, i da će delo imati datum, mesto i prve žrtve.
1991. je počela kao godina u kojoj se federacija još ponaša kao da ima zajedničke institucije, a završila kao godina u kojoj su te institucije zvučale šuplje, kao hodnik u napuštenoj zgradi. Prvi korak bio je politički i formalan: 25. juna 1991, Slovenija i Hrvatska donose akte o nezavisnosti. U tom trenutku, reč „granica” prestaje da bude administrativna crta i postaje pitanje kontrole: ko drži prelaz, ko drži kasarnu, ko drži radio-stanicu, ko drži pravo da izda naređenje.
Mikro-perspektiva prvog udara može da stane u sliku jednog vojnika na granici. Mlad, u uniformi JNA, stoji pored oklopnog vozila i gleda u rampu koja je do juče bila „unutrašnja”. Dobija naređenje da ide prema prelazima, jer država “uspostavlja red”. A onda, 27. juna, kreće ono što će istorija zvati Desetodnevni rat u Sloveniji, od 27. juna do 7. jula 1991. U toj brzini, vojnik shvata da je sve što je učio o „zajedničkom” postalo sporno. Pucnji su kratki, zasede brze, pregovori još brži. Brionski sporazum 7. jula 1991 prekida borbe i uvodi tromesečni moratorijum na akte nezavisnosti. Ali moratorijum ne vraća staro stanje — on samo odlaže priznanje onoga što se već događa: Jugoslavija se povlači iz Slovenije, a težište sukoba klizi prema Hrvatskoj.
U Hrvatskoj, rat već tinja od proleća, sa incidentima koji su pokazali da se mir raspada u epizodama. Plitvički događaj 31. marta 1991 je jedan od ranih okidača koji je pogurao situaciju ka otvorenijem sukobu. Ali 1991. ga pretvara u nešto mnogo šire: raspad komande, raspad poverenja, raspad “normalnog dana”. U jesen stižu slike koje menjaju međunarodnu percepciju: opsada Vukovara (avgust–novembar 1991) i, potom, pad grada 18. novembra 1991 — događaji čije brojke žrtava i dalje izazivaju sporove po izvorima, ali čije razmere stradanja niko ozbiljan ne negira. Istovremeno, 1. oktobra 1991 počinje opsada Dubrovnika, koja će potrajati do maja 1992, i učiniće da rat dobije i lice kulture pod granatama, ne samo fronta.
U toj istoj 1991, postoji i mikro-perspektiva jedne majke u Slavoniji: ona ne zna ni nazive operacija, ni sastave komisija. Zna samo da se sirena čuje češće, da deca spavaju u odeći, da se torba ne raspakuje jer “možda se ide”. Na stolu stoji hleb, ali je u kući stalno prisutno pitanje vode, lekova, i onog najgorih: gde je najbliže sklonište i koliko daleko je stanica ili punkt. Rat se, za nju, ne meri mapama, nego koracima do podruma.
Treća mikro-perspektiva je novinar u redakciji, recimo u Beogradu, pred ponoć. Telefoni zvone, stižu agencijske vesti, slike iz Zagreba i Ljubljane, saopštenja saveznog vrha, republičkih vlada, armije. Naslovi se biraju kao da je svaka reč barut. On zna da publika traži jednostavno objašnjenje, ali da ništa više nije jednostavno: raspada se legitimnost, a rađa se propaganda. U takvom vrtlogu, međunarodna zajednica pokušava da reaguje merama koje često kasne za događajima. Ujedinjene nacije 25. septembra 1991 usvajaju Rezoluciju 713 i uvode embargo na isporuke oružja Jugoslaviji — potez koji će imati različite posledice na strane u sukobu i ostati kontroverzan u tumačenjima.
Do kraja 1991, raspad zajedničkih institucija postaje opipljiv: ono što se nekad rešavalo u saveznim telima sada se rešava na republičkim linijama, u kriznim štabovima, na punktovima. A granice — koje su delovale kao administracija — pojavljuju se preko noći kao fizička prepreka, sa stražama, improvizovanim rampama i papirima koji odlučuju kuda smeš, a kuda ne.
I najgore u toj godini nije samo što je počelo, nego što je postalo jasno da se neće brzo završiti.
Najava (26) — GODINA KAD SE SVET ZATVORIO: 1992 i sankcije kao nova svakodnevica: Sledeći nastavak vodi u godinu kada se rat širi, a život postaje stisnut i spolja i iznutra — kroz sankcije, nestašice i osećaj da je svet okrenuo ključ u bravi.
S.B.
