U prethodnom nastavku, 1991 je pretvorila politički raspad u fizički: proglašenja, prvi sukobi, opsade i granice koje se pojavljuju preko noći. Završilo se osećajem da se spirala ne zaustavlja – i da će naredna godina doneti nešto što se ne čuje kao pucanj, ali menja život jednako brutalno.
1992 je ušla kao godina u kojoj se rat širi, a svet se steže. U Bosni i Hercegovini sukob prerasta u rat u proleće, a Sarajevo postaje simbol: opsada se vezuje za 5. april 1992 kao početak onoga što će trajati godinama. Istovremeno, 27. aprila 1992 proglašena je Savezna Republika Jugoslavija (Srbija i Crna Gora), kao ostatak nekadašnje federacije. Sve što je do juče bilo “unutrašnje pitanje” sada se sve više pretvara u međunarodni dosije.
I onda dolazi datum kada se svet formalno zatvara: 30. maja 1992 Savet bezbednosti UN usvaja Rezoluciju 757 i uvodi sveobuhvatne sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji, pozivajući se na neuspeh da se ispune prethodni zahtevi međunarodne zajednice. Na papiru, to su zabrane uvoza i izvoza, ograničenja saobraćaja, prekidi određenih veza, izolacija koja se meri paragrafima. U životu, to je trenutak kada se u kuhinji pali radio i sluša ton koji više ne obećava, nego obaveštava: svet je okrenuo ključ.
U gradu, sankcije ne izgledaju kao politika, nego kao mrak. Gorivo postaje roba koja se traži kao lek. Pumpe su scene iz novog romana: redovi, nervoza, glasine “stigla cisterna”, “nema danas”, “pustiće ujutru”. Ko ima auto, vozi manje; ko nema, oseća da su i autobuske linije kraće i ređe, kao da se grad skuplja. Plate gube smisao brže nego što stignu u novčanik: dok dođeš do prodavnice, cene se već pomere za stepenik. U apotekama se pitaju iste rečenice, bez dramatike: “Ima li antibiotika?”, “Ima li insulin?”, “Kad će stići?” Neko slegne ramenima, kao da objašnjava vreme, a ne zdravlje.
Jedna porodica to pamti po rutini koja postaje borba. Otac donosi platu i odmah kaže: “Prvo hleb i računi.” Majka se vraća iz prodavnice sa dve kese i osećajem poraza jer je u jednoj više vazduha nego hrane. Dete pita za čokoladu, a odgovor nije “ne”, nego “videćemo”. I u tom “videćemo” stane čitava godina. Uveče, kad nestane struje ili kad se samo štedi, radio radi tiše, a u stanu se govori opreznije, ne samo zbog politike, nego zbog umora. Prema intervjuima i sećanjima ljudi iz tog perioda, mnogi pamte rečenicu koja se ponavljala kao molitva: “Samo da ne bude gore.” Drugi “glas svedoka”, isto tako često prepričavan, zvuči kao hladan rezime: “Nije te bilo strah da izađeš – bilo te strah da se vratiš praznih ruku.”
U isto vreme, jedna fabrika – ona iz priča osamdesetih – sada deluje kao da radi pod staklenim zvonom. Sirovine kasne ili ne dolaze, delovi su “na čekanju”, izvoz se komplikuje, a tržište se sužava. Radnici dolaze na posao, ali mašine stoje češće nego ranije. U kancelariji se prelistavaju papiri, traže “alternativni dobavljači”, “zamene”, “improvizacije”. U pogonu nastaje nova ekonomija: šraf se čuva, guma se krpi, ležaj se prepravlja, sve se “snalaži”. I tu se rađa reč koja postaje simbol decenije: šverc. Ne kao romantična avantura, nego kao siva infrastruktura preživljavanja: od cigareta do benzina, od kafe do lekova. Moral se ne ruši u jednom potezu; on se tanji po milimetar, svaki put kad čovek kaže: “Nemam izbora.”
Mediji u 1992 pišu glasno ono što država želi da se čuje: o nepravdi, o pritisku, o “izolaciji”. Istovremeno, ulice govore drugim jezikom: koliko je ulje, koliko je brašno, da li ima deterdženta, da li radi gradski prevoz. Ljudi se navikavaju da prave zalihe kad nešto “naleti”, da razmenjuju, da zovu rođake preko granice, da čuvaju devize kao poslednji osigurač. Sankcije nisu bile samo politika spolja – bile su psihologija iznutra: osećaj da se zid podiže oko svakodnevnog života.
A dok se svet zatvara, rat se ne smiruje. Naprotiv – širi se, učvršćuje, produžava. I tako 1992 postaje godina dvostruke stege: spolja embargo, iznutra strah i nestašica. U tom mraku, čovek više ne meri vreme po kalendaru, nego po tome da li je danas bilo hleba, benzina, leka, struje – i da li je radio doneo lošu vest pre nego što je doneo vremensku prognozu.
(27) NOVAC KOJI SE TOPI U DŽEPU: 1993 i hiperinflacija kao lični horor: Sledeći nastavak vodi u godinu kada novac prestaje da bude mera, a postaje papir koji gori u rukama. Kada cena promeni lice dok stojite u redu, a plata postane trka – ne za boljim životom, nego za golim opstankom.
S.B.
