U prethodnom nastavku, 1992 je bila godina kada se svet zatvorio sankcijama, a život se preselio u podrume, zalihe i improvizaciju. Završilo se onom gorkom istinom da, kad se granice zatvore, podrumi se otvore — i da se tada ne broje ideje, nego konzerve.
1993 je, međutim, uradila nešto gore: pretvorila je novac u šalu bez poente. Ne onu veselu, već onu koja se priča kad više nemaš šta drugo da kažeš. Cene su krenule da beže kao da ih neko juri, a ti stojiš u mestu sa kesom u ruci. Prema ekonomskim analizama, mesečna inflacija je početkom 1993 bila „samo” oko 200%, da bi do leta skočila na oko 400%, pa u avgustu i oktobru dostizala oko 2.000%, u novembru oko 20.000%, a u decembru čak oko 180.000%. To su brojke koje zvuče kao greška u štampi, ali su u toj godini bile kalendar.
Na pijaci, jutro počinje kao trka sa sopstvenom platom. Prodavac ne piše cenu kredom zato što voli estetiku, nego zato što mu je lakše da obriše nego da precrta deset puta. Jedna žena prilazi tezgi i pita: „Koliko je krompir?” On kaže cenu, ona zgrabi vagu i krene da meri kao da meri život. Okrene se na sekund da dohvati kesu, vrati se — i prodavac već dodaje: „E, sad je malo skuplje.” Nije prevara, nego tempo. „Ne ljuti se, sestro, dinar se topi,” kaže, i to je crni humor koji zvuči kao izvinjenje i presuda u isto vreme.
Kod kase u prodavnici je druga scena, još nervoznija. Red je dug, ali ne zato što ljudi kupuju mnogo — nego zato što se svi boje da će im papir u džepu postati bezvredan pre nego što dođu na red. Kasirka radi brzo, a ipak stalno zastaje: menja se cenovnik, stiže nova cedulja, neko iz uprave šapuće broj. Prema svedočenjima iz tog perioda, ljudi su umeli da jure pravo sa isplate u radnju, kao da nose vruć krompir, ne platu. Neko se u redu nasmeje i kaže: „Ako čekam još pet minuta, biće mi jeftinije da ništa ne kupim.” Smeh je kratak, jer svi znaju da je istina obrnuta.
Na šalteru banke — treća slika, hladna i ponižavajuća. Čovek drži knjižicu i gleda brojke koje rastu, a vrednost mu pada. Službenica, uredna, umorna, govori naučenim glasom: „Isplata je danas.” On pita: „Koliko vredi?” Ona slegne ramenima: „Zavisi kad ćete da potrošite.” To je trenutak kada ekonomija postane psihologija: novac prestane da bude sredstvo, postane stres-test.
Sredinom te godine, sistem pokušava da uhvati sopstveni rep. 1. oktobra 1993 dolazi još jedna denominacija: milion starih dinara za jedan novi. Ljudi to pamte kao trenutak kada su nule nakratko nestale sa papira, pa se vratile još bezobraznije. U opticaju se pojavljuju i novčanice koje zvuče kao karikatura države: među najvećima je ona od 500 milijardi dinara iz 1993, koja je postojala toliko kratko da je delovala kao loš vic. U radnjama su, umesto da prepravljaju cene svakih sat vremena, neki počeli da računaju u „bodovima”, često vezanim za nemačku marku — ne iz ideologije, nego iz potrebe da bar nešto bude stabilno.
U jednoj porodici, 1993 izgleda ovako: otac donese platu u kesi, jer je mnogo papira, a malo vrednosti. Majka već ima plan: „Ti trči po ulje, ja po brašno, dete nek stoji u redu za hleb.” Dete uči matematiku na licu mesta: ne sabira, nego pretvara. Ne pita „koliko košta”, nego „koliko će koštati dok dođem kući”. Uveče, u kuhinji radi radio, tiho, da komšije ne čuju nervozu. „Kažu stabilizacija”, kaže spiker. A neko u kući odgovori: „Stabilizacija je kad nađeš šećer.”
Fabrika je posebna vrsta horora. Radnici dobiju platu, ali više ne pitaju kolika je — pitaju u čemu je. Ako je u robi, bolje; ako je u dinarima, to je trka. Direktor drži govor o „teškoj godini” i „nužnim merama”, a radnički savet raspravlja kako da se preživi do sledeće isplate. U jednom ćošku pogona, dvojica se šale: „Ako nam daju platu u ekserima, bar znamo da ne pada vrednost.” Smeju se, ali pogled im je ozbiljan.
Kraj 1993 donosi ubrzanje koje deluje nadrealno. Decembar nosi one brojke koje prevazilaze ljudsku intuiciju, i sve se svodi na refleks: kupi odmah, potroši odmah, zameni odmah. Dinar više nije novac, već vreme — meri koliko brzo možeš da stigneš od blagajne do prodavnice.
I baš zato hiperinflacija nije samo ekonomski fenomen. To je lični horor: osećaj da ti neko svakog dana krade vrednost, a da nemaš kome da se žališ. U takvoj godini, čovek ne planira. Čovek preživljava.
(28) POTPIŠI MIR, ALI KO PLAĆA TIŠINU: 1995 i Dayton kao prekid vatre: Sledeći nastavak vodi u godinu kada se na papiru potpisuje prekid vatre, a u ljudima ostaje pitanje šta mir znači kad su računi već ispostavljeni — u gradovima, porodicama i sećanjima.
S.B.
