U prethodnom nastavku 1999 je bila godina noći pod sirenama: život između uzbune i tišine, između straha i tvrdoglavog „idemo dalje”. Završilo se pitanjem šta dolazi posle — i da li posle zvuka eksplozije postoji tišina koja zaista leči, ili samo menja oblik.
5. oktobar 2000 u Beogradu nije bio samo datum, nego prizor. Ulice pune, dim, povici, gomila koja se sliva ka centru kao reka koja je dugo bila zaustavljena. Posle spornih predsedničkih izbora i objave rezultata koji nisu umirili zemlju, protesti kulminiraju tog dana, kada Slobodan Milošević gubi vlast. Beograd je izgledao kao grad koji odjednom ponovo ima glas, ali glas je bio promukao od godina ćutanja i besa. U tom trenutku, nada je delovala jednostavno: da će sve što je bilo teško prestati samim tim što je promenjen vrh.
U jednom stanu, velika istorija je ušla kroz televizor. Otac stoji pored prozora i sluša huk sa ulice, majka sklapa garderobu kao da želi da nešto bude uredno makar u fioci, dete pita da li sutra ide u školu. Radio šumi, televizija pokazuje mase, a u kuhinji se ponavlja jedna rečenica: „Samo da ne bude krvi.” Kad se smiri, ljudi se gledaju kao da su preživeli oluju. Neki se smeju, neki plaču, neki ćute. Sutradan, život nastavlja, ali sa novim očekivanjem — kao da je zemlja dobila drugi rok.
U školi, promena se vidi u sitnicama. Nastavnik istorije pažljivije bira reči, direktor dobija nova uputstva, u zbornici se pričaju vicevi o politici koji su ranije bili opasni. U udžbenicima se ništa ne menja preko noći, ali se menja ton u hodniku: učenici glasnije komentarišu vesti, roditelji se nadaju da će „sada biti normalno”, da će diplome vredeti, da će se putovati bez stida, da će plata prestati da bude lutrija. Međutim, tranzicija je spora i gruba. Nade su velike, a stvarnost je puna dugova, razrušenih institucija i umora koji ne nestaje promenom vlasti.
U fabrici, politika se meri onim što radnik vidi na tabli: hoće li biti posla, hoće li doći sirovina, hoće li se pronaći tržište. Posle 2000 dolaze privatizacije, restrukturiranja, nova obećanja o investicijama. Neki pogoni dišu lakše, drugi počinju da se gase. Radnik sluša reči poput „tranzicija” i „reforme” kao da sluša novi jezik: razume pojedine reči, ali ne zna da li ta rečenica znači sigurnost ili otkaz. U kancelariji se govori o modernizaciji, u radionici se govori o tome da je plata kasnila i pre, samo što je sada kasni u „novom vremenu”. Razočaranje ne dolazi zato što su ljudi očekivali čudo, već zato što su očekivali bar pravila.
Istovremeno, država menja oblik. Savezna Republika Jugoslavija je već 2003. preimenovana i preuređena: 4. februara 2003 nastaje Državna zajednica Srbija i Crna Gora, nakon usvajanja Ustavne povelje. To je bila završnica zajedničke države u praktičnom smislu: labaviji okvir, više kompromisa, manje zajedničkih poluga. Iza kulisa, svi su već osećali da je to prelazno rešenje — hodnik koji vodi ka vratima koja će se kad-tad otvoriti.
U martu 2003, zemlja doživljava još jedan potres koji se ne uklapa u narativ „posle prevrata sve ide nabolje”. 12. marta 2003 ubijen je Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije. Taj trenutak je presekao mnoge nade kao nož kroz papir. Ulice su se opet ućutale, ali to nije bila tišina straha od sirena; to je bila tišina koja liči na pitanje: „Da li nam je dozvoljeno da krenemo napred?” U stanovima se opet pojačava televizor, u školama se opet šapuće, u fabrikama se opet govori da „ne valja kad počnu da ubijaju”. Velika istorija se, po ko zna koji put, vratila na kućni prag.
I tako se 2000–2003 pretvorilo u rezime epohe. Nije to bio čist kraj, niti čist početak. Bio je to prelaz u kojem su se sudarili nada i rana, promena i inercija, sloboda i odgovornost. Jugoslavija, kao ideja, prestala je da postoji u obliku kakav je nekada imala — ali je ostala kao sećanje, kao navika jezika, kao rodbinska mreža preko novih granica, kao priča koju ljudi nose različito: neko kao ponos, neko kao bol, neko kao obećanje koje nije uspelo da ispuni sopstvenu veličinu.
Završni pasus serijala mora da bude tih, jer posle svega, najveća rečenica je ona koju čovek kaže sam sebi. Jugoslavija je u ovom feljtonu prošla put od zaveta 1918, preko ratova, ustava, tišina, otvaranja i ponovnih lomova, do trenutka kada se zavesa spustila, a prašina ostala u vazduhu. A prašina je čudna stvar: ona ne znači samo ruševinu — znači i trag, dokaz da je nešto postojalo, da se živelo, radilo, volelo, verovalo. Možda je to i jedina fer istina na kraju: država može da nestane, ali priča o njoj ostaje dok god je neko prepričava, iskreno i bez mržnje, da bi razumeo sebe.
Poslednja najava: ako želite da osetite pun luk ove priče, vratite se na nastavak (1) i krenite ispočetka — jer ovaj kraj ima smisla tek kada se pamti početak, i kada se kroz svih trideset koraka vidi kako se velika ideja polako menja u život, a život u sećanje.
S.B.
