Srpski vaterpolo je oduvek bio utemeljen na porodičnim vrednostima i neraskidivim vezama, a trijumf u Beogradskoj areni potvrdio je da dominacija bez braće u bazenu jednostavno nije moguća.
Nekada su Duško i Gojko Pijetlović bili sinonim za nepobedivost, a danas tu štafetu ponosno nose Viktor i Strahinja Rašović, dok im uz rame koračaju Nikola i Petar Jakšić. Svi oni večeras u svom vlasništvu imaju i olimpijsko i evropsko zlato, ali ovo beogradsko, osvojeno pred 12.000 svojih navijača, nosi poseban emotivni naboj. Strahinja Rašović, koji je odigrao turnir života i bio udarna igla naše reprezentacije, jedva je nalazio reči nakon finalne sirene.
– Ovi momci su pravi heroji i šmekeri, zajedno sa stručnim štabom! Pokazali smo opet da smo najbolji i od čega smo satkani. Ovo je ispunjenje svih dečačkih snova, pred ovakvom Arenom, u našem gradu, u našoj zemlji da igramo i da osvojimo zlato. Ovo je za infarkt, pričao je vidno uzbuđeni stariji Rašović.
Iako je statistički bio najbolji strelac tima, Strahinja je to gurnuo u drugi plan, apostrofirajući snagu kolektiva i „betonsku“ tradiciju srpskog vaterpola. Njegov brat Viktor, koji već ima evropsko zlato iz 2018. godine, priznao je da se ove dve medalje ne mogu porediti. Za njega je trijumf kod kuće kruna karijere.
– Dva zlata ne mogu da se porede, prošlo je osam godina. Ovo je medalja koju ću pamtiti zauvek. Kod kuće osvojiti Evropsko prvenstvo – gde ćeš lepše, poručio je mlađi Rašović. Njihove reči potvrđuju da je Srbija, uprkos umoru koji je bio vidljiv u „mrtvom“ finalu, imala veću koncentraciju i defanzivnu čvrstinu koja je na kraju i presudila Mađarima.
