Na prvi pogled deluje čudno da univerziteti mogu istovremeno biti u krizi i u ekspanziji. Ali upravo je to poenta teksta koji je Fast Company objavio o „K-oblikovanom” razdvajanju američkog visokog obrazovanja. Dok se desetinama manjih koledža i privatnih škola lome budžeti i pada upis, najprestižnije institucije beleže sve veći priliv prijava i sve niže stope prijema. Drugim rečima, sistem ne propada ravnomerno. On se istovremeno sužava i uzdiže, zavisno od toga gde se nalazite na mapi ugleda.
Tekst navodi da je Vanderbilt nedavno objavio stopu prijema od svega 2,8 odsto uz skoro 49.000 kandidata, dok je 2007. primao gotovo trećinu prijavljenih. Sličan obrazac vide i druge elitne škole, kao i deo velikih javnih univerziteta, posebno na američkom jugu, gde studenti sve češće traže „veliko iskustvo” — snažan društveni život, sport, reputaciju i osećaj pune studentske scene. Istovremeno, mnoge manje ustanove zatvaraju se ili spajaju kako bi preživele, suočene sa rastom troškova i slabijim upisom. U istoj analizi pominje se i sve veća osetljivost porodica na cenu studija, uz podatak da je prosečan američki dužnik imao više od 39.000 dolara federalnog studentskog duga.
Za čitaoce van SAD ova priča je zanimljiva jer pokazuje da obrazovanje sve manje funkcioniše kao neutralan sistem javnog napredovanja, a sve više kao tržište statusa. Kada se ljudi zadužuju ogromnim iznosima, logično je da žele „sigurniji brend”. Ali upravo tu nastaje problem: što se više svi slivaju ka istim imenima, to preostali deo sistema deluje još krhkije. I zato ova američka slika nije samo njihova. Ona je upozorenje i drugim zemljama da visoko obrazovanje brzo može postati podeljeno između mesta koja se doživljavaju kao karta za prestiž i onih koja se bore da uopšte ostanu otvorena. A kada se takva podela učvrsti, strada mnogo više od statistike prijema — strada ideja da kvalitetno obrazovanje može imati više lica, a ne samo nekoliko slavnih logotipa.
S.B.
