Na prvi pogled, bacanje novčića u vodu deluje kao bezazlen gest. Ljudi ga povezuju sa željama, srećom i putovanjima koja treba da ostanu upamćena. Ali u Japanu je jedan takav uvezeni refleks počeo da pravi sasvim stvaran problem na mestu koje je zamišljeno kao gotovo razglednica savršenog mira. Reč je o Ošino Hakkaju, kompleksu od osam kristalno čistih izvorskih jezera u prefekturi Jamanaši, u oblasti Fuji Five Lakes, gde pogled na planinu Fudži i tradicionalne kuće sa slamnatim krovovima godinama privlači domaće i strane posetioce.
Kako piše japanski SoraNews24, problem je postao toliko uporan da se više ne može svesti na lošu turističku naviku. Posetioci iz inostranstva uporno ubacuju kovanice u jezera, kao da su u pitanju fontane za želje, iako takva praksa u Japanu nije uobičajena van specifičnih religijskih mesta. U tekstu se navodi da je 2024. iz jezera izvađeno oko 4.400 kovanica, a zatim je taj broj naredne godine skočio na čak 18.000. Mesto se već oslanja na volontere i ronioce koji iznova čiste dno, ali ritam bacanja novca očigledno je postao jači od ritma spašavanja prostora.
Ono što priču čini ozbiljnijom od običnog „lošeg ponašanja turista” jeste objašnjenje zašto su te kovanice opasne. Voda u Ošino Hakkaju potiče od snega sa Fudžija koji se godinama filtrirao kroz tlo i lavu, pa je izuzetno čista i ima sopstven delikatan ekosistem. Upravo zbog posebne hemije vode i bakterija koje u njoj žive, metal iz kovanica počinje brže da se razlaže i oslobađa elemente poput bakra i cinka, koji zatim postaju toksični za koi ribe, mulj, biljke i čitav lanac života u malim jezerima. U prevodu, jedan novčić više nije samo metalni trag želje, već mala tableta sporog trovanja.
Možda je najzanimljivije to što rešenje već postoji i što je pritom duboko japansko. U blizini jezera postavljene su saisenbako kutije, drvene kutije za novčane priloge kakve se obično nalaze u šintoističkim svetilištima. Tamo je mesto za želju, ne u vodi. To priči daje širi smisao i za nas: nije svaki simpatični turistički običaj prenosiv na svako mesto. Ponekad je najveći znak poštovanja upravo to da ne pokušavamo da preuredimo tuđu lepotu po pravilima sopstvene navike. A kada se u vodi vidi i planina i riba i ceo jedan osetljivi svet, to poštovanje postaje više od bontona. Postaje elementarna pristojnost.
S.B.
