Kad je 1929. u biblioteci Topkapi palate izvučen zaboravljeni komad pergamenta, svet je dobio jednu od najpoznatijih “misterija na papiru”: mapu Pirija Reisa iz 1513. Na njoj se vide zapadne obale Evrope i Afrike, Atlantski okean i delovi “Novog sveta” – dovoljno precizno da deluje kao da je autor imao pristup najboljoj navigacionoj tehnologiji svog doba.
Glavna zagonetka je južni pojas mape. Entuzijasti godinama tvrde da taj izduženi obris predstavlja Antarktik bez leda, vekovima pre nego što je kontinent zvanično otkriven. Ali kartografski istoričari uglavnom nude prizemniji odgovor: to je najverovatnije “razvučena” Južna Amerika, spojena i pogrešno projektovana — tipičan problem ranih karata, kad je precizno određivanje dužine na moru bilo skoro nemoguća misija.
Piri Reis, osmanski admiral i moreplovac iz Galipolja, nije crtao iz mašte – sam na mapi kaže da je radio kao kompilator. Beleške upućuju na mešavinu izvora: Ptolemejeve mape, savremene portugalske portolane, jedan arapski izvor i čak karta dobijena preko ljudi koji su bili u Kolumbovim plovidbama. Kasnije će napisati i čuvenu “Knjigu o plovidbi” (Kitab-ı Bahriye), atlas Mediterana. Ta “kolaž” metoda objašnjava i čudo i greške: gde se izvori poklope, mapa izgleda neverovatno; gde se ne poklope, rađa se mit koji odbija da umre. I zato nas i dalje vuče.
