U javnim raspravama o zdravstvu često se govori kao da je reč samo o budžetu, sistemu osiguranja i tabelama čekanja. Ali zdravstvo je i ogledalo vrednosti jednog društva. Kada neko na vrhu globalno vidljive verske institucije kaže da je univerzalna zdravstvena zaštita „moralni imperativ“, onda tu poruku ne treba čitati samo kao religijski apel, nego i kao politički udar na ideju da je pristup lečenju prvenstveno privilegija tržišta ili administrativne sreće.
Reuters prenosi da je papa Lav XIV 18. marta pozvao države da svojim građanima obezbede univerzalnu zdravstvenu zaštitu, naglasivši da ljudi treba da dobiju zdravstvene usluge koje su im potrebne. Takva rečenica deluje jednostavno, ali u vremenu rasta troškova, starenja stanovništva i pritiska na javne sisteme ona zvuči gotovo polemički. Za ozbiljnog čitaoca ovde je važan širi kontekst: debata o zdravstvu sve se češće vodi kao spor između efikasnosti i solidarnosti, dok se zapravo radi o pitanju koliko nečiji život sme da zavisi od toga gde je rođen, koliko zarađuje i kojoj ustanovi ima pristup. Kada medicina ponovo uđe u jezik morala, društvo je prisiljeno da se seti da statistika ipak ima lice.
S.B.
