Kod kunića je najopasnija stvar upravo ona koju vlasnik često ne može ni da vidi: kutnjaci. Zubi kunića rastu tokom celog života i priroda je računala na jednu rutinu – stalno žvakanje sena i vlakana, koje zube troši ravnomerno. Kad se ta rutina prekine (premalo sena, previše peleta, mekana hrana, ili samo loša genetika), zubi ne rastu „ravno“, nego prave oštre ivice i kukice. I tu kreće tiha drama.
Prvi znak retko bude „zubobolja“, jer kunići bol kriju instinktivno. Umesto toga dobijete niz sitnih promena: jede sporije, bira mekše zalogaje, ostavlja seno netaknuto, a posle obroka ima mokru bradu ili čak slinjenje. Nekad krene i čudan miris iz usta, a vlasnik to pogrešno pripiše hrani. Kod nekih kunića pojavi se suzenje oka na jednoj strani – jer prerasli zubi i upala u vilici mogu da pritiskaju suzni kanal. Zvuči nelogično dok vam veterinar ne pokaže anatomiju: kod kunića su koreni zuba dugački, a sve je „zbijeno“ u malom prostoru.
Zato pregled zuba kod kunića nije „pogledaj sekutiće“. Sekutići mogu da deluju savršeno, a da su kutnjaci već napravili ranice na jeziku ili obrazima. Dobar pregled često traži instrumente, nekad i blag sedativ, a u sumnjivim slučajevima i rendgen lobanje – jer problem nekad nije samo na vrhu zuba, nego u korenu i kosti.
Najpraktičnija preventiva je prosta, ali stroga: seno treba da bude osnova ishrane (velika većina onoga što žvaće), uz kontrolisanu količinu peleta i svakodnevno lisnato povrće. „Grickalice“ od žitarica i slatkih mešavina prave kratkotrajan apetit, ali dugotrajan kvar. I još jedna stvar koju ljudi potcene: stomak kunića ne trpi pauzu. Ako kunić prestane da jede i kaka normalno, to nije „proći će“ — to je hitno, jer ileus (zastoj creva) može brzo postati životno ugrožavajući.
Kad kunić opet počne da jede seno kao da mu je to posao – znajte da ste mu bukvalno vratili životni ritam. Kod ove životinje, zdravlje često počinje baš u zvuku: tiho, uporno žvakanje.
S.B.
