Lako je podržavati održivost dok je na nivou slogana. Mnogo je teže kada ona stigne kao obaveza sa skupim računom i tržištem koje još nije spremno. Upravo to se sada vidi u evropskoj avio-industriji, gde prevoznici spremaju napad na pravila o obaveznoj upotrebi sintetičkog održivog avionskog goriva od 2030. Ovde se ne sudaraju samo biznis i ekologija. Sudaraju se tempo politike i tempo realne proizvodnje.
Reuters navodi da evropske avio-kompanije planiraju da traže odlaganje ili ukidanje obaveze za sintetičko „green jet fuel”, uz argument da su troškovi previsoki, a dostupnost goriva suviše mala. To je važna tačka zato što vazdušni saobraćaj spada među sektore koje je teško brzo dekarbonizovati, pa se mnogo toga polaže upravo u održiva goriva. Ali ako ih nema dovoljno i ako su preskupa, tada regulativa lako postane ideal koji tržište nije kadro da nosi.
Za čitaoca koji gleda širu sliku, ovde je suština u starom problemu tranzicije: svi žele čišću industriju, ali ne po istoj ceni i ne istim tempom. Ako politika pretekne proizvodnju, dobićete otpor. Ako proizvodnja pretekne politiku, izgubićete brzinu promene. Zato ova priča o avionskom gorivu nije ni dosadna ni uska. Ona je vrlo precizan primer kako zelena tranzicija zapinje tamo gde ideal mora da prođe kroz realnu fabriku.
S.B.
