Na dnu Baltičkog mora, dvadesetak metara ispod današnje površine, leži struktura koja deluje gotovo neprirodno uredno za tako star pejzaž. Reč je o takozvanom Blinkerwallu, nizu od više od 1.500 kamenova koji se pruža gotovo kilometar duž zaliva Meklenburg u Nemačkoj. Kako su preneli Scientific American i Nature, istraživači smatraju da ovaj zid verovatno nije proizvod geološke slučajnosti, već ljudskog rada iz kasnog paleolita, između približno 11.700 i 9.900 godina pre sadašnjosti. Hipoteza je da su ga lovci-sakupljači koristili kao usmerivač za krda irvasa, praktično pretvarajući pejzaž u ogromnu lovačku zamku.
Važnost ovog nalaza nije samo u starosti, već u vrsti organizacije koju podrazumeva. Ljudi tog doba obično se u popularnoj mašti zamišljaju kao male, pokretne grupe koje preživljavaju iz dana u dan, bez kapaciteta za veće infrastrukturne poduhvate. Blinkerwall ruši baš tu sliku. Ako je zaista reč o planski podignutoj lovnoj strukturi, onda su te zajednice morale imati dovoljno brojnosti, koordinacije i znanja o ponašanju životinja da oblikuju teren u sopstvenu korist. To nije monumentalnost kakvu povezujemo sa kasnijim hramovima i grobnicama, ali jeste monumentalnost funkcije: velika građevina bez ceremonijalne pompe, napravljena da rešava sasvim praktičan problem opstanka.
U tome je i najveća draž ovog podvodnog zida. On ne govori o kraljevima, bogovima ni elitama, već o inteligenciji lovačkog sveta koji je znao da prostor pretvori u alat. More je kasnije prekrilo čitav prizor, ali nije izbrisalo njegovu logiku. Danas, kada arheologija sve češće ulazi u potopljene pejzaže nastale posle ledenog doba, ovakvi nalazi menjaju čitavu mapu evropske praistorije. Ispostavlja se da priča o ljudskoj domišljatosti nije počela tek sa selima i poljima. Počela je mnogo ranije, na mestima gde je čovek naučio da i kamen i životinju uvrsti u isti plan.
S.B.
