Kad grad počne da zuji kao stari frižider, planina postane najkraći put do tišine. Moje poslednje zimovanje nije krenulo na stazi, nego na parkingu – shvatio sam da mi je jedna čizma ostala u pogrešnoj torbi. Prva panika, pa smeh: gore se, nekim čudom, sve uvek sredi. Vazduh miriše na smolu, obrazi gore od hladnoće, a telefon se prvi put “ne traži sam od sebe” u džepu.
Ako hoćeš brzo bekstvo, Divčibare su idealne: stigneš lako, uhvatiš par spustova ili sankanje i još ti ostane vremena za čaj i pogled. Kopaonik je druga priča – više staza, više energije, i više svega, pa i gužve. Zlatibor je miks šetnje i zimske atmosfere, a kad Tornik radi kako treba, dan na snegu ume da bude baš onakav kakav zamišljaš. Pravilo koje mi radi: jedan sloj više, jedna žurba manje.
Najlepši trenutak mi je uvek pauza: sedneš na sunce, skineš kacigu i čuješ kako sneg škripi dok ljudi prolaze. Tu mi se desila i “sitna drama” – izgubio sam rukavicu, vraćao se deset minuta i već se mirio da je nema. A onda mi je prišao klinac, nosi je kao trofej i kaže: “Je l’ ovo vaše?” U sekundi ti bude lakše, jer planina nekako izvuče ono normalno iz ljudi.
Na Tari, Zlataru ili Staroj planini mir dođe još brže – manje buke, više šume. Kad uveče uđeš u toplo i osetiš miris čaja, shvatiš da je to poenta: da se vratiš sebi, ne samo kući. I da sutra, kad opet krene gradska buka, imaš jednu tišinu u džepu. Za svaki slučaj.
