Ako vas put nekad navede kroz gornjomilanovačko selo Donja Vrbava, ušuškano na pitomim obroncima planine Rudnik, na prvi pogled učiniće vam se da prolazite kroz još jedno tipično srpsko selo. Ipak, ono što ovo mesto izdvaja od ostalih nisu pejzaži, već njegovi neobični stanovnici. U Donjoj Vrbavi, naime, živi čitavo carstvo životinja, ali i predstavnici svetskih nacija. Samo ovde, u nekoliko kilometara kvadratnih, možete sresti Vepra, Đavola, Kurjaka, Kerine, Kukavice, Ovna, Zeca i Kozu.
U ovom kraju muškarci se znaju isključivo po nadimcima. Oni nisu samo usputne opaske prijatelja, već kulturno nasleđe koje se neretko prenosi s kolena na koleno, čineći neodvojivi deo identiteta cele familije.
Nema imena dok ti ga selo ne dodeli
Lokalni domaćini kažu da u njihovom selu ime koje dobijete na krštenju malo vredi ako vam zajednica ne udeli ono pravo. Prema rečima meštana, njihovi preci bili su poprilično vickasti i oštrog jezika, pa su se potrudili da niko ne ostane bez svog „dodatka“.
U razgovoru za agenciju Rinu, jedan od domaćina pojašnjava kako sistem funkcioniše u praksi. On navodi da ukoliko neko sa strane dođe i pita za Rajicu Miloševića, verovatno niko u selu neće znati da ga uputi na pravu adresu. Međutim, čim izgovorite ime Šloga, svako dete će vam prstom pokazati njegovu kuću. Rajica je ovaj neobičan nadimak dobio po ocu, koji je bio krupan i snažan čovek, pa se u selu govorilo da je bezbednije da čoveka udari šlog nego njegova pesnica.
Komične situacije i poštarske muke
Iako su neki nadimci lični, a neki čak i pogrdni, u Donjoj Vrbavi vlada nepisano pravilo – niko se ne ljuti. Naprotiv, stanovnici su na njih ponosni. Jedan od meštana objašnjava da mu je dedin nadimak Vepar danas postao toliko blizak da mu bude milo kada mu neko tepa „Veprić“.
Ipak, ovakav običaj stvara ozbiljne glavobolje državnim službama. Telefonski imenici, sudski pozivi i policijski zapisnici puni su komičnih nesporazuma. Najteže je, ipak, novim poštarima. Svaki novi službenik koji dobije reon Donje Vrbave mora prvo da prođe svojevrsnu obuku kod starijih kolega ili meštana u seoskoj kafani „Mehana“, kako bi uopšte razumeo kome treba da uruči pisma i račune.
Od Turaka do Japanaca za kafanskim stolom
Iako je stanovništvo isključivo pravoslavno, kafanska druženja u Vrbavi izgledaju kao samit Ujedinjenih nacija. Uz domaću slaninicu i rakiju, ovde kafu piju Rusi, Švabe, Japanci i Turci.
Rade Marinković, poznatiji kao Turčin, s osmehom priča kako je njegova porodica zaslužila ovo ime. Njegov deda je, prema legendi, zaspao dok je pekao prase za Božić, a deca su, ne mogavši da izdrže glad, pojela pečenje još na Badnji dan. Selo ih je tada prozvalo Turcima jer nisu postili ni na najsvetiji dan, a nadimak je ostao do danas kao draga uspomena na pretke i njihovu vragolastost.
Naučna potvrda lokalnog fenomena
Da ovo nije samo zabavna seoska priča, potvrđuje i ozbiljan naučni pristup. Muzej rudničko-takovskog kraja izdao je knjigu posvećenu isključivo ovom fenomenu. Autorke Vesna Ćurčić i Đurđina Antonić provele su tri godine istražujući poreklo imena u selu od oko 500 stanovnika, gde je zabeleženo preko 200 aktivnih nadimaka.
Knjiga beleži da su neki od njih nastali pre više od jednog veka. Otkriveno je da je onaj čiji je otac mami „zabiberio“ postao Biber, oni tamnijeg tena su Pomračine i Uglješe, dok su braća koja su stalno bila u sukobu dobila nadimak Kučke. Čak i žene u selu gube svoja imena i bivaju prepoznate isključivo po nadimcima svojih muževa, čime se ovaj neobični ciklus identifikacije u Donjoj Vrbavi nastavlja i za nove generacije.
Izvor: Puls Šumadije/Rina
E.M.
