U prva dva nastavka ispratili smo kako je 1918. rođena država sa velikim obećanjem, a zatim kako je Vidovdanski ustav 1921. taj zavet stegao u centralistički okvir koji je produbio razlike. Politika je, umesto dogovora, počela da liči na rov — i u tim rovovima se 1928. prvi put čulo nešto što nije bila reč.
Beograd tog 20. juna 1928. nije bio pozornica svečanosti, već grad koji napeto diše, kao pred oluju. Zgrada Narodne skupštine stajala je u svom kamenitom dostojanstvu, ali unutra je ključalo: teška reč je vukla težu uvredu, a uvreda je tražila osvetu. Poslanici su se nadvikivali, klupe su bile kao barikade, a galerije pune očiju koje su gutale svaku repliku. Prema stenogramima i štampi tog doba, atmosfera je bila naelektrisana do neprirodnosti — kao da je dovoljno da neko udari dlanom o sto pa da se sve raspadne.
I onda se desilo ono što se u ozbiljnim državama ne sme ni zamisliti: pucanj u parlamentu. Puniša Račić, poslanik Narodne radikalne stranke, izvukao je pištolj i pucao na poslanike Hrvatske seljačke stranke usred sednice. U sekundi je nastala panika, a zvuk metka je prešao onu nevidljivu granicu posle koje više nema povratka na „normalno”. Pavle Radić i Đuro Basariček pali su smrtno ranjeni, Ivan Pernar i Ivan Granđa su ranjeni, a Stjepan Radić — vođa koji je u hrvatskoj politici imao težinu čitavog pokreta — pogođen je i iznet iz sale. U Beogradu se taj trenutak prepričavao kao lom stakla: svi znaju kako zvuči, a niko ne ume da objasni zašto se baš tada razbilo.
Vesti su se razletele brže od tramvaja. Naslovne strane su bile kratke, kao da su novine ostale bez daha: „pucnjava”, „krv”, „Skupština”. U kafanama oko Terazija i po zadimljenim salama u Knez Mihailovoj govorilo se prigušeno, onim glasom kojim se priča o nesreći u sopstvenoj kući. Neko bi rekao: „Ovo je kraj parlamenta”, drugi bi odmahnuo rukom, ali mu se pogled ne bi vratio na čašu. U hodnicima ministarstava i po advokatskim kancelarijama šuškalo se da sledi politička provalija: ko će preuzeti odgovornost, ko će kome okrenuti leđa, i koliko će ovo koštati državu koja je ionako živela na šavovima.
U provinciji je bes bio prostiji i jači. U Zagrebu, po svedočenjima iz tadašnje štampe, dominirao je osećaj da je pređena crvena linija: nije to više bila samo „beogradska politika”, nego udarac u dostojanstvo. U Slavoniji i Dalmaciji širile su se priče koje su putovale bez papira, ali sa onom snagom glasina koje hvataju ljude za grlo. U Srbiji su mnogi bili zatečeni i posramljeni: bilo je i onih koji su govorili da se „država brani čvrstom rukom”, ali mnogo više onih koji su u sebi osetili hladno pitanje — ako se puca u Skupštini, gde će se sutra pucati?
Stjepan Radić je, posle ranjavanja, neko vreme preživljavao između bolničkih zidova i političkih saopštenja, dok je zemlja pokušavala da se pravi da institucije i dalje funkcionišu. Njegova smrt 8. avgusta 1928. (posledica ranjavanja) došla je kao drugi udar, teži od prvog, jer je dala tragediji konačnost. Od tog trenutka, sukob više nije bio samo ideološki: dobio je mrtva imena, datume i grobove. Parlamentarni život se paralizovao, odnosi među strankama su postali nepomirljivi, a u društvu se uvukla ona opasna navika da se rešenje traži van sale — tamo gde nema stenograma, nego samo naređenja.
I baš tu, u toj tišini posle pucnja, istorija je okrenula ključ u bravi. Kada institucija proguta metak, ona ga dugo vari: svakog dana se oseća ukus baruta, čak i kad se govori o budžetu ili putnoj taksi. Država je počela da klizi ka ideji da se red može vratiti bez politike — što zvuči kao lek, ali često ispadne kao anestezija.
Najava (4) — DAN KAD JE DRŽAVA UTIHNULA: 1929 i diktatura koja je obećala red: Posle 1928. sve je mirisalo na vanredno stanje i „spas”. A onda dolazi trenutak kada se prekida parlamentarni život i kada vlast kaže da će tišina doneti stabilnost — uz cenu koju će tek kasnije svi početi da računaju.
S.B.
